Učitelj

Религијска педагогија 1

томе чудили, што се у бајкама догађају тако страшне ствари и што се у њима појављује толико злих људи. ИМ у вези стим су се такође многи чудили, што дете нарочито воли баш такве личности и догађаје. Међутим је разлог томе потпуно јасан. Прво, такве личности и таква дела највећма побуђују дечију фантазију. Друго, баш и такве личности и дела надмашују и превазилазе нормалност свакидашњег живота. Најзад они изазивају нарочито јак утисак једног нарочито моћног ауторитета.

А сада треба са тога становишта помислити на сродност свих тих осећања и претстава са религиозним осећањима и претставама. Религија моћно дражи и побуђује нашу фантазију. Јер су Боги и богови такве личности, чија егзистенција црпе своју садржину из тежње за стварањем нечега што импонује и из тежње за покоравањем ауторитету. Многи богови и многа божанска дела су такође страшна и изазивају страх. Али у томе стању страха човек доживљује нешто више, један тајанствени свет; а свима нама је урођена тајанствена драж за над-рационалним. Скоро ниједан човек није у стању да на дуже време иде сличним свакодневним путевима. (Он стално тежи да се било како и да се било када од њих отргне и оклизне, јер верује, да ће се баш помоћу тога вишег света обогатити и стећи извесну корист. Све нас мами мистика онога света, и људи се не плаше, да ради задовољавања те потребе употребљују често сасвим елементарна и потпуно примитивна средства.

Овде се ми налазимо сасвим непосредно и сасвим близу корена педагошког значаја бајке. Сва наша извођења сложно указују на то, да је тај значај религиозне природе. Јер бајке изазивају изнад — просечна осећања, изнад — просечна узбуђења, оне изазивају јаке афекте, дају полета фантазији и уче, да светом владају ауторитативне надземаљске силе. Полазећи од бајке разумемо ми и улазак религије у живот детета, као што је религија уопште ушла у живот човечанства кроз и помоћу бајке. Међутим да бисмо ту мисао могли разумети ни религија а ни бајке се никако не смеју сматрати ни за субјективне доживљаје а ни за субјективна уображења.

На основу једног изванредног разликовања које је сасвим уобичајено у философији, разликујемо ми при посматрању било којег предмета психолошку и онтолошку методу. — Психолошка метода узима на неком стању ствари у обзир пре свега оно, што у њему спада у расположења и доживљаје субјективне природе и друго наш лични однос према њему. — Онтолошка метода се насупрот тога односи на принципиелну суштину бића дотичног стања ствари. Пошто се та принципиелна суштина бића пре свега састоји у пресудним и главним претпоставкама и основним законитостима дотичног предмета или дотичне предметне области, то се онтолошка метода управља на то да њих свати. Она се дакле пита: Како је дотична предметна област уопште могућаг На пр. једна наука. Тако гласи као што је то већ познато Кантово питање.

Оба се питања могу применити и на област васпитања а у

нашем случају и на област бајки и религије. У таквом би случају