Učitelj

Бајке за децу и савремена сшварностш 133

Свако, разуме се, зна да од дванаесте године, или чак јоши пре тога, дете баца играчке, тј. почиње да живи правом, аутентичном стварношћу, а не оном која је створена његовом маштом, Његова фантазија од тога узраста почиње да ради обичном интензивношћу, ма да је њен рад и даље много живљи од рада фантазије одраслог човека. На тај начин, тај период дечијег духовног живота, кад његова машта оживљава све што је пријатно, кад ствара невероватна чуда, — претставља време најјачег заоштрења дечје фантазије и баш у то време машта захтева најнежнији и најобазривији приступ и опхођење. Али, управо у то време деца са заборављањем на саму себе читају фантастичне бајке. Те бајке доводе снагу дечје фантазије до највеће напрегнутости, и дете почиње да бунца упуном смислу те речи. Оно је окружено опсенарима, страшним вештицама, чудовиштима, седмоглавим аждајама, џиновима, кепецима, оно путује кроз тридесето царство, јаше на сурим вукодлацима итд. Описи догађаја и тих чудовишта младом читаоцу подижу косу на глави, јеже кожу, изазивају цвокот зуба и кидају нерве. Вода их топи, лавовски зуби раздиру и вилинске стреле погађају. Дечја фантазија врши Сизифов посао, и дете постаје нервозно и растројено до болесног стања; плаши се помрчине, усамљености, непознатих људи, шуме и од реалног живота у његовој свести ствара се некаква фантасмагорија. Фантастичне бајке, у којима фигурирају страшила и чудеса, штетне су још и у другом погледу: оне учвршћују у деци веру у чуда, и оно што је натприродно. Дете верује у оно што чита. Верује да постоје чаробљаци, чудовишта, сури вукодлаци, ватрене птице. Ту веру учвршћује у њему и наша народна стварност, тј. народно незнање. У машти сељака и дандањи живи вера у чуда и страшила. Фантастичне бајке и народна вера у чуда делује на дете у једном правцу. До сада, на жалост, школско образовање у селу није ишло даље од просте навике у читању дечијих књига, а дечијим књигама се, пре свега, сматрају дечје бајке, јер су дечје библиотеке народних школа преплављене литературом те врсте. Сем тога, сада се, по сазнању учитеља због немања одговарајућих и потребних књига за разредно читање, и на часовима читају бајке с децом.

Овде пада у очи страховита противречност: с једне стране, школа мора водити и води борбу с народним незнањем, сујеверјем, вером у чуда, а у исто време она даје деци народу литературу о чудима, о натприродном. Кад главни и, као што искуство показује, највише читан део дечје библиотеке у народној школи чине бајке, онда нико не може, разуме се, научити децу да разликују природно од натприродног, јер деца уче у школи управо у узрасту кад не могу да осете противречности између стварности и света бајки и кад су највише склона да верују у могућност егзистенције света чуда. Учитељев ауторитет не може надјачати превлађујуће способности дечје душе. На тај начин, с писменошћу дете износи из школе веру у чуда, а незнање окружујуће средине учвршћује ту веру. Дете које учи 3—4 го-

дине не развија се у опште дотле да може да схвати популарно