Učitelj

140 Јеап Ргаре!

се истина, у свима стварима, не налази никад готова, већ да се до истетешко долази захваљујући највише координацији ових пер-спектива. Права интернационална идеја састоји се баш у том одрицању сваке догме и сталном напору тражења релативних истина.

Идеја врло проста, као што се види, али идеја тешка, несумњиво због те простоте. Спонтане тенденце нашег духа теже на против, било уздизању до апсолутнога нашег егоцентризма, било маштању о једном апстрактном и идеалном човечанству. Обадве имају исти циљ: друга апсолутно није у основи нешто друго до прва, пројектована на небу. Оно што нама треба, на против, то је један нов интелектуални и морални став, одређен схватањем и кооперацијом, који, не напуштајући своје схватање, долази до објективности везом самих особених схватања.

Дакле, ако је то циљ интернационалног васпитања, сваки озбиљан напор да се разуму други нужно води приближењу. Свака објективна настава интернационалних односа припрема личности да се ослободе егоцентричне илузије, којом су заблуђене све докле познају само своју средину, и формирају гледиште реципроцитета које је принцип пацифистичке колабарације.

Човек је двојак, у ствари. У свима моментима и свима доменима своје менталне еволуције, духовне као и моралне, човек је био подједнако подложан двама утицајима. По једном човек види универсум онакав какав се непосредно појављује и види га у свима стварима као систем чији је он центар. Али, с друге стране, човек тежи да измени првобитно гледиште на свет, стварајући један отмен систем који био довео у сагласност егоцентризам са све већим бројем различитих визија.

Кад одојче, чија се претстава о космосу састоји од неколико покретних слика које круже око њега, научи да имитира другога, да говори и тако добије јасну претставу о свему, заједничком њему и другима, оно је извојевало прву и одлучујућу битку над егоцентризмом, да би се снашло у свету. Али егоцентрична илузија остаје и даље и ограничена средина у којој живи, кутак земље за који је привезано, мисли и осећања с којима се саживило, имају и даље за њ' важност нечега апсолутног.

Кад астроном не посматра више сунце и месец као мале лопте које круже око нас, појављујући се и ишчезавајући изнад облака, стављајући их, и с нашом земљом, у један систем огроман и повезан, он чини ослободилачки акт исте врсте; али он тиме још није ослобођен сваког антропоцентризма, и требало је више од два века, од Њутна до наше физике, да се коригују научни појмови о времену и простору небеских кретања,

Кад частан човек, најзад, тежећи за истином и правдом не чини то из личног задовољства, он чини дело потпуно слично по својој структури интелектуалним проценама о којима је реч: одриче се да сматра своје ја као највишу вредност и потчињава своје назоре заједничким нормама морала. Али се он тиме не ослобођава сваког егоцентризма и, ма да је његов гест без сваке тактике, он ће згодно искористити овај морал да осуди без колебања радње које не одобрава код другога.

и пари и