Učitelj

354 Сергије Хесен.

кански педагози. У Амер. Сјед. Државама јединствена школа већ одавно је постојала. Америка није никада знала за строгу поделу између народне школе и школе вишега типа, која је одређена за образовање мањине. Школа, која је одговарала нашој „средњој школи“, уздизала се овде на народној школи. Та је околност већ давнашња ствар и постоји од првих корака увођења опште обавезне наставе у А. С. Државама. Четворогодишњи течај средње школе (Мећзсћоој) био је непосредно продужење за све обавезне основне школе (ејететагу 5ећоој), чији је наставни план био распоређен на осам година. Школски систем Сједињених Држава није знао ни за каква ограничења, пошто је сваки ученик имао могућности да непосредно пређе из основне школе у средњу, а из ове у вишу школу (колеџ или универзитет).

Међутим ширење опште обавезне наставе и повећање нивоа наставе у обавезној школи све је оштрије истицало оригиналну противречност у унутрашњости американског школског система. Познатом американском педагогу Стенли Холу пошло је за руком у 1911 год. да изрази ту унутрашњу противречност у традиционалној американској јединственој школи у формули, која се исказује бројевима. Користећи школску статистику, он је утврдио, да од 1000 деце која су ступила у први разред основне школе долази у 6 разред те школе само 460, а до 8 разреда само њих 960. Од ових ступа у први разред средње школе само 200 ученика, асамо њих 55 свршава средњу школу. У вишу школу ступа само незнатан део од овога броја.) На тај начин, у унутрашњости обавезне школе испољава се оригинални парадокс: закон привуђава сву децу да посећују школу осам година, али само једна четвртина деце доспева за то време до највишег разреда обавезне школе и ступа у живот са завршеним школским образовањем. Али чак и ово последње у пуној мери искористе само они, који продуже наставу у средњој школи, па за тим у вишој школи. Већина ученика, која је изашла из школе право у практични живот, не добија од школе припрему која је за тај живот потребна, иако се баш неопходношћу ове припреме оправдава обавезна настава. На тај начин, формална једнакост преобраћа се у ствари у вапијућу неједнакост. Само незнатна привилегована мањина добија одшколе то, што је школа дужна свима да да: припрему задаљи животни пут адекватно способностима у будућој професији ученика. Према гледишту американских педагога проблем је у томе, да се школа приближи животу и да се пробије зид апстрактне једноликости, који је стара традиција „општег образовања“ поставила између школе и живота. Школа мора да унесе у свој наставни план разноврсност професија практичног живота, пошто узме у обзир у своме раду разноврсност типова даровитости, коју је нагласила новија диференцијална психологија. Нагонити децу да посећују школу, коју велика већина не завршава у одређеном року и која, значи, не одговара типу њихових

1у Дивну анализу проблема „школске смртности“ изводи В. Пршихода у својој књизи; У, Ргетћода: Бааопанзасе 5Кко181уе, 1931.

Џ