Učitelj

446 "С Хесен.

ђивање саме супротности општег и професионалног образовања у смислу, како је то тражио Г. Кершенштајнер. Чак и допунска школа, која претставља трећи ступањ школе за велику већину ученика, не сме да се преобраћа у професионалну школу у занатском смислу или индустриску школу старога типа. Обратно, њена „професионализација“, како је она била спроведена у Немачкој од стране Кершенштајнера, у Аустрији од стране Глекела и у Чехословачкој од стране А. Росоја — има за свој циљ, да радничкој младежи да опште образовање али конкретног карактера, тј. образовање посматрано под углом гледања конкретног места учениковог у културном животу, његовог свакодневног рада и будуће професије. Тако пространо схваћена професионализација има за задатак не да сузи садржај образовања оним што је непосредно потребно за професију, већ, на против, да рашири и одухови професионалну делатност ученикову. Целост природе и културе мора да нађе свој рефлекс у професионалној делатности учениковој, као у микрокозму своје врсте. Самим тим, професија се, будући везана са развићем ученикове личности и његовим гледањем на свет, које се формира, — може у подесним условима уздићи до висине позива. Принцип „конкретног“ или „специфичног општег образовања“ мора да замени стари апстрактни екциклопедиски појам општега образовања, као универзалне суме знања, и у свима другим вертикалним гранама школе трећега ступња. И у професионалној школи у ужем смислу те речи (техничкој, пољопривредној, трговачкој) и у школи „академског“ типа (гимназији), „опште образовање“ не сме се расплинути и не сме постати свезнање без везе са тлом, већ мора да има свој „центар тежине“. Овај центар тежине, око кога се мора да сусреди опште образовање, јесте нека област културног живота, коју ученик слободно бира и која одговара његовим дубљим личним тежњама. За разлику од монизма енциклопедиског општег образовања, конкретно опште образовање је плуралистичко. „Општост“ његова није општост истоветног садржаја, већ иста вредност квалитета образовања, у коме се као у својој полазној тачци, подједнако отсликава целост природе и културе. На тај начин „професионална диференцијација“ никако не значи специјализацију пре времена. То није диференцијација адекватна будућем занату учениковом, већ диференцијација која одговара главним типовима културног (привредног, научног, уметничког) рада и културних садржаја, који у својој укупности сачињавају културно народно предање, његову „традицију“, као појаву „објективног духа“, тј. то, што собом претставља виши слој народног живота као целине. На тај начин, ако се ми овде од појединог наставног завода обратимо целокупном школском систему, као јединственој целини, онда морамо рећи, да јединствена школа на своме трећем ступњу у себе упија разнолику целокупност културних садржаја и различитих професија које имају у њима свој корен, а у којима се испољава духовно стваралаштво датога народа.