Učitelj

О радној школи 437

су били у индивидуалистичком педагошком правцу, сусрећемо се дакле у плану радне школе (респектовање дечје индивидуалности, истицање дечјих права, захтев слободе за дете, уколико се пак то слаже са интересима заједнице итд.). То значи удовољавање принципу дечје саморадње, вођење рачуна о индивидуалној даровитости, о дечјим способностима, захтев индивидуалног рада, изазивање и потпомагање дечјег стварања, дакле слободу испољавања итд. Пошто је дете друштвено биће природно је, да се дете развија у друштву које одговара његовој природи. Истиче се захтев да се детету створи таква средина, такви друштвени услови, да се и у том правцу пружи и удари основ његовога најбољег развитка. И дидактички, а не само васпитно, искоришћује се на природан начин дечје потврђивање. Све што служи најпунијем развитку, ставља се у службу васпитног циља и употребљује се као васпитно средство. Све тежи томе и све је управљено на то, да се изазове максимум дечје делатности потребне за достизање циља.

Критички појам радне школе је појам делатности. Шта је делатност, Неки мере ступањ делатности квантитетом спољашњих покрета. Према томе би дете, које се живо креће, било најделатвије. Ствар пак није тако проста. Рекли смо већ у почетку, да се и у старој школи ради. Па у чему је суштина ствари» Нема сумње, да се она налази у унутрашњем односу субјекта према делатности. Уколико је тешњи тај однос, уколико је више личност заузета радом, утолико се више може говорити о правој делатности. Највише стоји до интереса с каквим интересовањем вршимо рад. Само тамо где је жив интерес наша делатност је потпуна и кад спољашња манифестација није нарочито упадљива. Спољашњом манифестацијом се не смемо завести. Клапаред упозорава, да реч делатност има двоструки значај, што се често не разликује. Пре свега делатност можемо схватити у функционалном смислу, тј. морамо водити рачуна о њеној унутрашњој страни. Са тога гледишта активна је свака делатност заснована на интересу, на унутрашњим пострецима, на слободи, нг спонтаној пажњи, док је пасивна делатност заснована на равнодушности, на спољашњим условима, на нерасположењу итд. С друге стране можемо о делатности расуђивати са гледишта спољашњег изражавања. У том смислу говорићемо о активности тамо где је видљив израз, покрет у спољашњи рад, а о пасивности тамо где недостаје покрет, где је мир и пасивно примање. Јасно је, да сео правој делатности ради само у првом случију. Можемо бити врло активни и кад то јасно не испољавамо. И обратно. Зато Торндике вели, да ђак који напорно решава свој задатак може бити далеко активнији него ђак, који трчи и скаче.

То нипошто не значи, да би покрети и кретања били нешто споредно. Мишићни покрети имају велики утицај на живот претстава, и обратно, душевни живот много утиче на физичко испољавање. Обоје је у тесној вези, једно одговара другом. У свакој претстави је делимична претстава покрета, која претстави даје моторичну силу и принуђава је да се изрази у делу. Тако је то