Učitelj

паун

Филозофија и настава 621

историски свет, тако човек своје појмове о циљу уноси ну природу :.. Човек хоће, да циљеви треба да постоје. Ред стварности њему би био бесмислица и неподношљив 0оков, кад овај ред не би важио као пуномисиони систем уређујући-уређених циљева. Али осим логичног, рационалног и моралног хотења нашега ума на постављању и правдању телеолошког доказа узима удела и естетска основа нашега бића. Из овог естетичког пранагона уносимо у законитост света карактер хармоније и лепоте. Мера и хармонија су још код Платона убрајане у урођене идеје. Мера и хармонија су услови сваког реда. Са добијањем хармоније ми смо „ступили не само у предсобље добра“, него „биће добра налази своје прибежиште код природе лепог... И истина се заснива на мери и „правилном мешању“ (84—86).

Из наведених поставака у Либертовој Теорији сазнања, које се односе на важност доказа бића Бога, опажа се двојака противречност учења. У првом реду, он у своме спису Дух и свет диалектике остаје неодступно при ненадмашној Кантовој антиномији биће или сазнање бића и вредност или продена. Ту противност ми смо друкчије изразили као биће Бога и идеја Бога, која у себи носи највишу етичку и логичку норму допуне противности. Супротно тој ненадмашности, коју заступа његова диалектика, Либерт у својој Теорији сазнања покушава да исту

антиномију на доказима бића Бога учини надмашном.

С тим у вези стоји и друга противречност Либертовог учења, која се истиче у телеолошком доказу. А то се показује у свему ономе што се тамо каже и што горе наведосмо за хармонију и меру. Јер све стоји у пуној супротности према ономе што Либертова диалектика износи у њеној противности према Хегеловој диалектичкој методи, која на крају сваког диалектичког покрета налази синтезу, меру и хармонију. Као што смо већ унеколико видели и као што ћемо још више видети, „метафизички корен“ Либертове диалектике налази се замагљен у појму „биће“, у томе појму из области чистог мишљења, које се бави сазнањем „ствари по себи“, сазнањем које искључује свако замишљање у оквиру нашега искуства. А до каквих сазнања доводи такво мишљење, које и саме феномене објашњава из нумена, из разумевања бића ствари, то можемо увидети на једном посебном Либертовом учењу, које тим начином објашњава дух револуције. Он својим списом О духу револуције управо показује дух своје диалектике, те нам је стало до тога, да се овде и тим списом мало позабавимо.

Овде, и то највише, Либертово метафизичко гледиште стоји у пуној супротности према учењу филозофије историје, која и револуцију посматра као појаву, као феномен, те и тај свој објекат објашњава како самим животним условима и потребама тако принципима и идејама историског живота. Све појсзе, па и револуције, филозофија историје објашњава у њиховом појављивању и мењању, у преокретању по извесној законитости историског развитка. Међутим Либертово учење »О духу револуција“ (Мот Сејаје дег ВеуојиНопеп. Вешп 1919) утапа се у „метафизику револуције“, у њено биће, које он налази за слободно и аутономно,