Učitelj

Филозофија п= настава 627

последици, док трећи корен чини мотив као „каузалитет изнутра посматран, положен у основу делања, воље, и најзад четврти у јединству и систематици сазнања уопште, као став основе сазнања. Та четири крака става довољне основе дају се свести на три: а) на реално — познавање „бића“ ствари, 6) на рационално разумевање каузално-телеолошке условљености постанка и развитка ствари, и в) на идеално — схватање вредности ствари, које су вредности положене у јединство и систематику. То тростепено уздизање сазнања (5ејп—Уегдеп—5оПеп) дакле почиње познавањем ствари и преко сазнања условљености појава, радња, облика, особина ствари, доспева до њихових вредности. Ово тројако сазнање означава садржину оне одредбе Аристотелове, по којој „сазнање тече од бића ка суштини и основи“. По тој одредби наша је умност управљена поглавито на објашњење постања и вредности ствари, те по томе ни диалектичка метода не припада бићу као таквом, не припада толико дубоко унутрашњости ума као што схвата Либерт. То важи и за она сазнања која се стичу самим умовањем. Јер и у том је случају умност, диалектика уме управљена на спољашност, на објашњење онога што је постало у појмовима, законима, правилима, уредбама, творевинама ума. А сваки постанак и свака временом настала промена у важности тих облика умности повлачи за собом у примену одговарајуће методолошко-логичке принципе сазнања и учења. Тако нпр. једна апстракција може временом да изгуби или измени своју првобитну конкретну подлогу, те се с овом заборави на истинито стварно значење једнога појма или симбола, и намеће се потреба за детерминацијом, са ближом одредбом исте апстракције. МИ као што ове методолошко-принципске супротности и допуне стоје у односима диалектичке корелације, тако стоје у истим односима принципске методолошке супротности: анализа и синтеза, индукција и дедукција, и све остале на које ћемо се осврнути касније, кад будемо говорили о диалектици саме дидактике. Код споменутих принципских супротности вредно је напоменути, да све оне стоје у садржини диалектичке методе сазнања, с тим и у садржини дидактичке методе учења. А свитиим такви посебни методолошки принципи чине елементарне садржаје како диалектичке тако дидактичке методе. Супротни методолошки парови су, у принципиелној садржини методе, оно што су одговор и питање у диалектичкој форми сазнања и учења. Јер процеси анализа — синтеза, апстракција — детерминација, индукција — дедукција итд. чине посебне садржајне диалоге. У том смислу „диалогу“ анализе и синтезе стално се намећу питања и траже одговори о деловима целине и целини делова, док се у

удиалогу“ апстракција — детерминација постављају питања и дају одговори о томе шта је конкретно у апстрактности и апстрактно у конкретном, а у „диалогу“ индукција — дедукција

питамо се за уопштавање посебног и подвођење овог под опште. У сваком том и таквом случају дидактичко-диалектичког кретања

4