Učitelj

628 Милош Р. Милошевић

код сазнања и учења ради се о сменама уздизања и спуштања општег и посебног, целине и делова у мишљењу.

Свака таква смена показује једно диалектичко-дидактичко кретање, у коме се поглавито ради о антитези и синтези, по томе и о неком испољавању ума. Зато је оправдано, што Хегел диалектичко кретање своје методе управља на спољње догађање, потицало ово из унутрашњости природе или духа, ума. Притом се само по себи разуме, да свако такво кретање, управљено_ на спољну страну, више или мање засеца у „супстанцу ума“. Што се код Хегела при свему томе „свуда показује изглађивање, ставља воља за решењем“, то је стална особина саме умности, која растурено скупља и сређује, супротности доводи у јединства, појмове уоквирује одредбама и системима, антитезе преобраћа у синтезе, дисхармоније у хармоније, конкретно апстрахује, посебно генерализује и дедукује.

И као што ум чини на областима своје чисте делатности, тако умна воља и у животу друштвености, као и код уметности, заводи ред ствари, савлађујући немир аномије, безумље анархије и револуције, ублажује све што има „беспоштедно, немилосрдно трагичан карактер“. Јер, шта би било од друштва, кад би још и сам ум био редовно раздиран беспоштедном диалектиком> Али зато што у свој „грдној мјешавини опет умна сила торжествује“ филозофски подубљено и заоштрено око опажа ипак на крају „свуда тиху узвишеност умно затвореног постања“. Јер ма какве се катастрофе догађале, ипак после њих брже или спорије настају еволуције, синтезе, јединства, хармоније, „свуда и увек се показује испуњење, реализује се идеја, постање достиже до хармоније, изражава се у хармоничним сликама“. То захтева општи ток живота, општа законитост постања, по коме се сваки немир завршује миром.

Таквим сазнањем и уверењем ми доиста усвајамо дух мира, хармонистички дух и „хармонизујућу филозофију ума“. Томе су нашем духу на помоћи науке, уметности, филозофија и религија и сав дух друштвености, хуманости и хармоније. Хегелова филозофија је могла показати само „тумачење тока и смисла светског догађања“. Она је могла у себе примити „хармонистички и хуманистички дух светског догађања и показати се „хуманизујућа филозофија ума“. ИМ „ко се стави — даље говорећи Либертовим речима — под уплив овог Хегеловог тумачења тока и смисла светског догађања“, тај мора у себе примити „хуманистички и хармонистички дух“ не само „хармонизујуће филозофије ума“ него и хармонистички дух хармонизујуће светске умности, па и саме хармонизујуће природе, особито хармонизујуће уметности и религије. Све су то помагачи противу животног страха, кога се ми, поред свега тога, не можемо опростити, али га свим тим можемо ублажавати. Све то чини противтежу немиру живота, који је пун узбуђења, „прекомерне и безодморне покретљивости“, и зато није оправдано још и проповедати немир, страх од живота, као што то чини Либерт.

оде