Učitelj

лавина анимеа. МИ

настраност диалектичког емпиризма и материализма у примени лиалектичке методе метафизичког духа. То најбоље потврђује Либертов закључак „на сопствену јаку наклоност“ према оним поступцима које наводи из списа поменутих диалектичара, када каже, да се „сме о овом наглашеном истицању диалектичког начина посматрања код других мислилаца закључити на сопствену јаку наклоност за овај поступак и на његово поуздање у његово научно важење“. „Та сопствена јака наклоност за овај поступак и поуздање у његово научно важење“ указује на праву природу Либртове диалектике, покривену провидним велом метафизике и идеализма. По чудној природи те диалектике, одобрава се учење Хенриха Рикерта („Фдлозофија живота“), по коме „само ко је разумео, да живот живота и сазнање живота падају једно вам другога, може постати филозоф живота“ (406). Такво разумевање живота за нас је неразумљиво, као што нам је несхватљива и „непомирљива противност између живота и разумевања живота“. Али, можда ће се могућност и таквог разумевања указати „када над обичним животом буде изграђен друкчији свет, у коме ће завладати један потпуно друкчији животни принцип“, по коме ће се можда тек тада моћи надмашити „ненадмашни антагонизам између такозваних животих вредности и религиозних вредности, између живота и Бога“ (408).

Да се Либерт показује противник сваке врсте светског хармонизма, доказује и овај његов цитат, узет од Фриканта („Дуализам у модерној слици света“), по коме се обојица ишчуђавају, да „ипак нека ранија времена под упливом хуманистичких и новохуманистичких схватања и у вези са владајућим естетско-рационалистичким поставкама посматрају свет као хармонски подељени ред“. Зато се тамо даље изјављује: „Ми се не налазимо више у срећном положају, да делимо то схватање. Хуманизам са његовом оптимистичком етиком и његовим рационалистичким оптимизмом не можемо узимати за неопходну важност ни доживљаја образовања нити циља образовања. Да ми хармонизам класичнога гледања на свет морамо као фактор искључити из наше духовне егзистенције, показује тежина душевно-моралне кризе, у којој се налазимо... Трагични заплет, који наш живот прима из вечне противности, показује се у свој напраситости у томе, што сав виши, финији духовни живот може трајно напредовати само под заштитом чврсте економске и политичке моћи и моћних организација. Ови светови економије и политике имају не само своје сопствене циљеве и самосталне смерове, већи свој сопствени морал... За веру у хармонију идеје хуманитета у овом опором свету нема никаквог места“ (417—420). Најзад Либерт налази неке теологе, који утврђују такве противности између „оностраности Бога и овостравости света“, у којима се огледа „апсолутна противност и антиномија Бога према свој култури (422)“.

Овако тумачећи данашњу светску кризу, у којој је доиста тешко бранити се од песимизма, Либерт са осталима, које узима у помоћ за потврду свога гледишта, доспева до песимистичког процењивања целе земаљске културе, која се одликује „свим цр.