Učitelj

106 ________________________–

тама ризика и кризе испуњеним скоком у помрчину, у понор Апсолутног“ (424). У таквим изгледима на телеологију културе и васпитања доиста се у помрчини губе и највише идеје као водиље живота и образовања: губе се диалектичко-методолошке идеје јединства и хармоније. А то је најбољи доказ, да је најгоре оно гледиште на свет, које је утврђено полазећи од произвољног метафизичког субјективизма, док своју примену налази преласком на страну диалектичког материализма, те тако из једне крајности и настраности прелази у другу.

6. Надмашење супрошносши у методама и гледиштима

Насупрот горе изложеним једностраностима, истинити реални идеализам тражи органско-логичку везу диалектичких крајева, везу између свеша и духа, између прешсшаве и воље. Јер на једном се диалектичком крају извор диалектичког тока мишљења, као што смо видели, налази у чистој умности и вољи, на другом у свету ствари и претстава. Те крајности надмашно гледиште избегава, полазећи од реалистичке тачке гледишта, засноване на искуству целокупности живота природе и културе, утврђене по принципима антитезе и синтезе, истичући и мирећи противности ума и воље на свима областима сазнања и живота. Тако идући, излази се на средњи пут разумне умности и моралне воље, на пут којим тече целокупни нормални живот и развитак, свако здраво и потпуно, сређено и уравнотежено сватање живота. Тим путем иде учење позитивизма и прагматизма. Међутим, полазећи од априорно постављене тачке, диалектика носи сва обележја једностраности. Таквим једним путем иде диалектички субјективизам, који прво дрошзвољно поставља једну највишу идеју, па потом накнадно тражи да докаже њен реални значај, њен „објективитет“. Томе сасвим супротно истинити реални идеализам или идеализовани реализам своје гледиште поставља и утврђује по истакнутој идеји која се појавила прегледом свих врста диалектичких поларности, почев од обичних појава и органских бића до земљиних полова, од супротности духа и материје до противности у једном појму и у највишим животним вредностима"). Тек по сазнању и уверењу да је свако биће, било оно телесно или духовно, интелектуално или морално, сложено из самих супротности, даје се извести позитиван закључак, да светом и духом влада нека вечна диалектика, чија се сва проблематика своди на надмашење противности, „на примат хармоније и измирење у бескрајној слободи диалектике“. То је гледиште чистога и практичнога ума, гледиште сваке највише моћи суђења, положено на најшире искуство. Па то је универзално гледиште на свет и „једне одређене светске (хришћански обојене) теодицеје“.

Томе гледишту може бити противно само оно мишљење које је застранило Од истинитог реално-идејнога гледања на живот.

1) Такво гледиште утврђује мој спис: Увод у филозофију живоша кроз коншрасше. Београд 1936. г.

Ба но __- = __-__-_ -_-_Б=—= === ______-