Učitelj

OVOM а ишао ни он _____.._--____Н

одлично да похвата и повеже Шлајермахер, учећи о законској одређености света, о светској диалектици, која је знала да „својим непроменљивим законима... свако одређено биће стопи из две противне силе и свако биће датстави у два непријатељска а ипак једног другим условљеног и нераздвојеног близначког облика“, те да цео живот покаже „само резултат сталног привлачења и одбијања... само продукат два противна нагона“ и да све у свету протиче у оквиру хармоније и надмашеног јединства.

Према томе хришћанско-хуманом схватању света, према истини уравнотеженог ума у његовом крајњем сазнању о свету, Либертова диалектика води оштру опозицију, означујући такво схватање и уверење као „дух благости, толеранције; хумано схватање света, чији је хуманизам знатно запарен наклоношћу ка теодицеји и оптимизму“ (311—813). То Либертово схватање света и диалектике света противи се Хегеловој и Шлајермахеровој диалектици, која полове живота гледа у уједињавању и разједињавању супротности, — противи се гледишту, по коме сваки диалектички покрет носи у себи поларности супротности и јединства. Јер сваки такав покрет показује оба своја пола: супротност у јединству и јединство у супротности, једно у двојем супротном и двоје супротно у једном, монизам у дуализму и дуализам у монизму. По тој апсолутној истини схваћено је апсолутно биће: Бог у двојству супротности као јединство, као Св. Тројство.

Ту апсолутну животну истину симболизује „ход Бога по Земљи“, који левом ногом гази по отвореним, десном по затвореним, измиреним супротностима. И као што се кораци смењују, тако се смењује уједињавање и разједињавање, мир и немир. У тој вечној смени доиста се огледа „пут платонске и хегеловске диалектике, пут обасјања, освећења, спасења, исцељења“. Јер на томе путу се показује ход природе и културе. Та „свет надмашна моћ диалектике“ доиста је религиозна њена црта. И са интелектуалне, моралне и естетске висине, до које води „свет надмашна моћ диалектике,“ наш поглед допире до божанске једне највише идеје о свету и животу, под чијим вођством се сазнаје апсолутна истина: да „основни мотив спасења означава ону тачку на којој филозофија прелази у област религије“, те се тако религија показује филозофија и филозофија религија.

По филозофији као религији и по религији као филозофији, живот ствари и живот духа подноси противречности, те се дух кроз живот учи подносити и надмашивати животне противречности. Према томе основном животном факту, етичко-педагошко и интелектуално-педагошко учење је религиозно-хуманистички и хришћански-религиозно оријентисано. Кад Либерт, или ма ко други, учи противу хришћанске теодицеје, онда он тиме одбацује сву њену и сву педагошку телеологију, а с тим и методологију, које су хармонистички и хуманистички опредељене. Против такве је телеологије и методологије свако учење, које, као Либертово, превише наглашује диалектичку и животну динамику и антиномику. Излажући тиме и само васпитање опасности од ауторитетом неограничене слободе, такво учење гура у превелики