Učitelj

107

Пи –_ ______-____--_____-_-_ --___-__=__-__-____-___ ___--

Само такво једно застрањено мишљење може — хармонистичком сасвим супротно — с Либертом гајити уверење, да „наше око данас квантитативно и квалитативно друкчије гледа на биће овога света него око Хегелово“. Томе се уверењу додуше мора дати заправо, да је „живот постао много заплетенији, нејаснији, судбоноснији, тежи, неформулисанији, трагичнији“ и да наше сазнање „носи у себи црте бола, патње и одлике кризе у много оштрије израженом акцентуисању, него што је био случај код оних који су своје образовање примили од благог и хармоничног духа... под знаком и упливом васпитно-улепшавајућег расположења новог хуманизма“.') Али, то све није довољан разлог да се поред негативног у животу губи из вида позитивно. Такво уверење, изражено наведеним Либертовим речима, може унеколико важити у сравњењу садашњости са једном срећнијом епохом живота цивилизованих народа, али се оно не може одобрити за целокупност историског живота. Јер свега је било у свима временима културе, чега данас има у животу, само у неједнакој мери и у врло разноликим облицима. Свагда је и свуда било и биће зла и добра, бола и задовољства, патње и радости, понајвише свакојаке кризе и трагике. Па је свега тога било, можда у много већој мери иу много грубљој форми, и у времену Платона и Аристотела, дакле раније него што је највише сазнање о свету и животу могло бити „обојено хришћанском теодицејом“, а оно је овом обојено управо онда када је било мање хуманости и хармоније него данас. Па ипак зато, или управо зато се онда могло створити једно такво гледиште, које је много касније било обојено хришћанским хармонизмом и хуманизмом. А то мешање световне и верске умности управо је извршено у времену кад се филозофија световног и религиског ума беху нашле на једном универзалном гледишту. Па кад се тада могло створити и учврстити „веровање у јединство, религиозно осећање опажања и измирења, пуно расположења и чежње за изглађивање супротности међу индивидуом и универзумом“ — тада, када се живот показивао много тежи и грубљи, с много мање мере и форме, с много више патње и бола, смного мање благог и хармоничног духа и без икаквог хуманитета, с много више старозаветног варварства, — зашто данас да се не може примити вера у победоносну и успешну хармонију, вера у меру и потребу изглађивања супротности, вера у спасоносно јединство и надмашење противности у сваком поједином случају и у животу уопштер

Разлог губљењу вере треба тражити у одвајању погледа од вечне везе међу поларностима живота, те отуда стварање мишљења које је не само изгубило веру него још иде на то, да је својим застрањеним учењем убија и тамо где она постоји и где се може створити. Такво учење заснива се на покиданим и изгубљеним везама између поларним крајевима и самог диалектичког мишљења и саме диалектике. А крајеве светске диалектике, у духу филозофије Платона и Аристотела, знао је у новом времену тако

1) Глебегг, (езв! ипа Уен дег Рлајекнк. стр. 309—311.