Učitelj

157

Дете је својим животом и нагоном везано за заједницу: људе, средину и свет око себе. Она утиче на њега у свима правцима његовог природног развоја. И док се год не развије у њему његово ја, његова самосвест, самосталност, његов душевни живот у потпуности, оно је упућено на околину, на оне око себе, на заједницу. Стога је доба детињства и дечаштва — доба формирања човекове индивидуалности у најизразитијем облику њеном. Утицај заједнице је у овом периоду човековог живота најјачи и ако неосетан, невидљив. Он је изражен у самом учешћу, животу и раду детета у заједници, која му пружа потстрек и храну за његов развој. И баш у овој чињеници је снага тог непосредног утицаја заједнице на васпитни живот будућег човека. Тај утицај је непрекидан, сталан. У њему је васпитна вредност и моћно дејство слободног и природног живота и рада детета у заједници. Умети опходити се са децом, значи не само познавати живот детета, његову изразито дечју психологију, већ тиме омогућили слободан, природан и самосталан живот и рад детета у заједници за заједницу; значи отклонити све услове и предуслове за развој једностраног индивхдуалистичког, непотпуног и погрешног социјалног васпитања те заједнице. :

У том смислу, ОКо Киће даје низ практичних одговора на много питања у начину опхођења са дететом. Он нарочиту бригу посвеђује навикама, упућујући родитеље и васпитаче на стварање дечјих навика за заједницу, истичући најважнијим средством домаћег васпитања — васпитање детета за продуктиван рад.

· Једним добро смишљеним системом кроз кратке популарно изложене чланке Киће нам износи практичне примере из живота родитеља и њихове деце у породичној заједници. Ту су приче о реду и раду, „кеји управљају светом“; о уредном и неуредном животу; добром и рђавом примеру; пороцима; стрпљењу у васпитању; мајци раденици и домаћици; веселости у опхођењу са децом; заповести и послушности; забранама; доброти, племенитости и смирености; учитељу итд.

Зголно пробраним примерима из самог живота, Обо Киће упућује родитеље и васпитаче на потребне и дужне обзире, које дугују детету у оплођењу са њим кроз свакодневни живот заједнице. Он опомиње родитеље, да не смеју имати тајни за своје дете, јер тајне изазивају неповерење а ово одводи странпутници и обостраним болним разочарењима. Душа дечја мора бити родитељима огледало, „које нас опомиње: Познај себе самог! Испитај вредност твог васпитачког примера! Васпитај себе! Твој живот и рад је најјача сила у васпитању твоје деце.

У истом смеру и истим начином, Риће нас у својој малој брошури „Ти и твоје дете“, такође, упознаје са дететом као бићем, које у свом животном развоју тражи објашњење за све појаве у себи и око себе. Он нам на врло пластичан начин пружа примере дечјих питања, која су одувек интересовала педагошке раднике. Кроз своја питања дете долази до изражаја у својим душевним манифестацијама. „Из сваког новог додира са светом детиње знање црпи нову снагу да би створило нешто ново, а питања су само испру-

жени пипајући прсти, да би се њиме спољашњи свет што боље ухватио „(R. Penzig — стр. 16.)

На другом месту ове књижице, Hihle, noHemeH невољама данашњег радничког света, жељи да нарочито истакне чињеницу, да је „дете данашњице — дете радне масе — лишено дедињства и младости“. „Дете данашњице не игра се више. Оно не може и не сме више да се игра. Сиротињско дете принуђено је да ради, за зарађује по загушљивим радионицама и мрачним магацинима. Оно чува стоку, окопава репу, јури уз степенице и низ степенице, задихано купа се у зноју, стење под теретом... Непрекидно под бичем неумољиве обавезе. Дете је морало прекинути игру и отпочети радити“ (стр. 21)

Обе ове књижице намећу читаоцу низ питања, која својом неумитношћу траже одговор, траже своје решење. Пратити покрете ове врсте у савременом васпитању детета и упознавати тежину прилика и услове његовог васпитања — сугурно улази у ред дужности и обавеза свих васпитача, који знају, да је „васпитање посвећено слободи, унутрашњем одробљавању човевекову од неискуства, од непознавања светских и општечовечанских вредности.

Ко чита и бележи, тај памти и зна. |

Милош П. Павловић