Učitelj

186

тову економску страну. Удружење је у овим годинама основало преко 1000 радионица, у којима су дечаци могли да пођу за свозјом радошћу у ручној активности. Цео покрет је поче да добија

духовна и, према томе, општа обележја тек у дотицају са немачким покретом за уметничко васпитање. Тада је човек као Петар Јесен на скупштини поборника овог васпитања заступао мисао школске радионице и производни рад са гледишта васпи"тања помоћу уметности. Покрет се потом обогатио још тежњама пемачких лекара, а у њ се сливају и тенденције свих оних пожрета, који су омладину хтели да врате животу у слободној природи и снажном моралном осећању простог народа, као што је на пр. покрет Младе Немачке. У покрету се дакле, у овој другој његовој мени, сустичу, са врло великих отстојања, привредна и «социјалнополитичка, уметничка, хигијенска и етичка гледишта, уједињена у целину на педагошко-методичкој основи. Ствара се „нов комад школске стварности“, тачније и дубље исказано, нов идеал човека, проистекао из сасвим конкретних животних односа и тежња.

Педагогика се нашла најзад пред тешким задатком да овај нов идеал човека рдализује и у школи. За судбину покрета од највећег је значаја сад рад /еорга Кершенштшајнера и његова мисао радне школе. Он ову мисао разрађује у свесном наслањању на Песталоција. Израз „радне школе“ он је први пут употребио 1908 у једном предавању у Цириху, које је одржао под наслозвом: Школа будућности у духу Песталоцијевом. Предавање је „доцније отштампано под измењеним насловом: „Школа будућности радна школа“. Од тада реч постаје крилатица. Општи утисак међу немачким педагозима је био, као да је болесно место целе јавне наставе одједном обасјано најпродорнијим сазнањем. Сам Жершенштајнер, према сведочанству Х. Нола, није мислио да открива нешто нечувено ново. Његова је намера била да се само озбиљно осврне на старо искуство и наслеђе педагогике. Најзначајнија новина за покрет је, пре свега, Кершенштајнерово везивање радионице с лабораторијом природних наука. Тиме је рад од чистог ручног рада или од методичког принципа, који радњу руку употребљава у настави, постао општа форма духовног стварања, ма да је посебним везивањем за природне науке ипак још увек остао најуже везан с практичним делањем и с ручним радњама. Друга значајна новина је истицање вредности радне заједнице за државно-грађанско васпитање. Од особитог значаја је најзад замењивање старог појма општег образовања, које је више „личило на ваздушасту кулу него на земаљску грађевину, мишљу, да се модеран човек пре свега обвеже радом на свом позиву, на својој професији, те да се тако подигне и образује нов лик «социјалне стварности, који би више одговарао времену.

Као некада Русо, и Кершенштајнер осећа „књишку школу“, „товљење књигама“ („Висћтазј“), „реч и књигу“, једном речју, „школу учења“ („Бегпзсћше“) као највеће непријатеље своје мисли, Према њему, нова школа треба: