Učitelj

_____-е__________н.__ __________о

вредности» Није ли то друга противуречност у појму „суштина васпитања"> У овом другом случају противуречност постоји не само међу двојаким тврђењем на две противне стране него и у самом наводу на стр. 57, а ту је противуречност писац истакао курзивом, да би нам она јаче пала у вид: ,„васпитавати значи развијати" „васпитање... потпомагање и вођење развитка"!

Но, ако би се засад још могло претпоставити да су тако контрадикторне ствари код Младеновића више у начину излагања него у самом учењу и схватању, ми ћемо се одмах ниже и мало даље уверити, да недоследност постоји и у самом учењу, у схватањутј. у самим принципиелним поставкама. Тако се код Младеновића показује скоро непомирљива противност међу принципима природности и културе, јер се принцип културе безмало сасвим искључује из појма о васпитању, премда је суштина васпитања по нашем схватању, садржана у принципу културе. По Младеновићевом схватању се у природни развитак човеков не смеју уносити духовне вредности „и све што се назива васпитање“. Према томе с пуно разлога, морамо веровати, да на толику природност није могао мислити ни сам Песталоције, у своме истицању принципа природности. Јер и код њега се тај принцип допуњује принципом културе. А да је „васпитање исто што и развијање и није првобитно везано ни за какве смишљене планове и циљеве" (7), то је поставка којом се далеко надмашује и највећи досада познати педагошки револуционар, Русо. Но, кад се, „развијање врши у заједници“, онда и то развијање залази у област принципа културе већ по томе, што свака васпитна заједница човекова припада тој области. Младеновић као да је свестан ове своје противречности, и, хотећи је избећи, он животну заједницу проширује и на саму природу, »те према томе и природа редовно улази у појам заједнице" (")!

То досад нисмо знали, или бар ја нисам знао, што сад сазнајем: да под васпитном заједницом треба подразумевати не само друштвену заједницу него и заједницу у природи! Јер, Младеновић тврди, да „природа редовно улази у појам заједнице". Ја морам признати то, да ни у овоме појму не могу с Младеновићем изићи на пуну чистину. Ми знамо, већ по Јунгеовој „Сеоској бари", за животну заједницу у природи, Али, таква једна заједнвица не може имати смисао васпитне заједнице у друштвеном животу. Она може бити употребљена само у дидактичком смислу као једна васпитна чињеница у смислу методске јединице код обраде наставнога градива, док је друштвена заједница у ходегетичком смислу један васпитни чинилац, васпитни фактор. А ако Младеновић ову истиниту васпитну заједницу проширује и на природу као што изгледа (јер он уоште није јасан, када покуша да један принцип постави по своме гледишту или да своје гледиште утврди по једном принципу), онда излази да се човек може васпитавати и у самој природи, ван друштвене заједнице. Само у том случају се намеће питање: По чему је онда тачна поставка, да је човек само у животној заједници човек ">

Једино нам преостаје да мислимо још на заједницу човекову С природом као васпитним чиниоцем, какву заједницу чини саживљавање човеково са својом кућом, завичајем, његовим поднеб-