Učitelj

422 ________ а нааааананннннннннннннН

љем, са домаћим животињама, са воћем и цвећем које гаји, те пастиру његово стадо чини заједницу, вртару цвеће и поврће и т. д. Али таква животна заједница не пада у одредбу да је човек само у животној заједници човек, већ она чини засебну категорију васпитних чинилаца, коју је требало као такву дефинисати, а не правити збрку у употреби једнога појма, чинећи погрешку противу принципа идентитета, тиме што се једанпут под тим појмом подразумева сам друштвени живот човеков, други пут и заједница с природом или у природи.

Такву збрку и погрешку чини и пишчево нахођење, да се суштина васпитања једанпут налази у „првобитној функцији заједничког живота“, јер „само у примитивним заједницама развитак | бива без нарочитог планског упућивања и вођења" ("), други пут _ му је суштина васпитања потпомагање и вођење развитка, кога не може бити без нарочитог планског упућивања и вођења, те'ев сада „васпитањем активност разграњава и обогаћује". Самим тим се каже, да васпитавати не значи само развијати, већ и нешто више: васпитање је „потпомагање и вођење развитк“, те се у томе _ састоји његова суштина" (“). |

Која је поставка тачна: она прва или ова друга» Вољни смо примити за тачну ову другу. Али, одмах настаје невоља са изла- | жењем на чистину, чим се запитамо: По каквим директивама треба да се врши потпомагање и вођење развитка, кад се из појма и суштине васпитања искључује све оно што се даје уносити од духовних вредности у природни развитак» Јер, такво уношење, по _ Маденовићевом схватању, припада „несхватљивом гледишту педагогике“. Које се ту гледиште управо показује несхватљиво, да | ли Младеновићево, које из суштине васпитања искључује уношење духовних вредности у развитак духа и препоручује начин _ одређено потпомагање и вођење развитка, или гледиште оне педагогике која тражи да развитак нормира» Одговор на то питање. оставља се читаоцу. |

Но, због замашнога значаја саме одредбе суштине васпитања, потребном се чини још једна напомена, која се односи на тврђење Младеновићево, да је васпитање „постојало и кад није. било никаквих школа, никакве наставе, никаквих метода" (“). Већ само такво тврђење да васпитање не стоји у задатку педагошке. теорије и методске вештине, једна је „контрадикција у адјекту".. Јер, каква је то педагогика чијој теорији у задатку не стоји вас-_ питање, то показује сама Младеновићева педагогика. Али, пре свега, треба имати правилан појам о теорији. По обичном схватању, под теоријом се разуме свако научно испитивање, насупрот пракз“ тичном мишљењу и раду. А шта Младеновић подразумева под те-

бу појма „васпитања“, може се додати: Ако некада свега тога ни било у данашњем смислу, или све то у опште није постојало, ип је зато било некаквог учења и упућивања у односе породичне друштвене, па је било и некаквог учења и некаквих метода учења и васпитања. То свакојако, није могло бити резултат неке педаго шке теорије и методског знања, али је то било резултат и задатак