Učitelj

494 _______________----————--—=—

питање појављује се у целости свога бића. Онако како га Младеновић претставља део једног целог схвата се као цело и указује се труп без главе. Такво схватање суштине васпитања, какво показује Младеновићева педагогика, није преокретање вредности („Џтмемипе аПег Уегје"), већ изопачавање вредности, изокретање правилног сазнања о васпитању. Такво „основно сазнање о васпитању“ показује се као основна погрешка и као основна заблуда у разумевању суштине васпитања.

По томе и по свему осталом Младеновићево учење о васпитању несуњиво је отишло у крајност и запало у једностраност. Ово својом једностраношћу показује онај редовни случај који наступа код сваке крајње једностране доследности, да ова прелази у недоследност и противречност. Таква се показује и Младеновићева поставка, „да се све планско васпитање састоји у последњој линији у оспособљавању за самоваспитање“, но без помоћњер спољњег средства за развитак. А да би инконзеквентност и овде била потпуна, по Младеновићу „душевни развитак појединчев траје до смрти“ (57). А какво је то оспособљавање за самоваспитање које траје све до смрти»

Закон контраста се у овом случају показао у пуној моћи његове једностраности, кад је једну тежњу за истином, т. ј. за потребним ограничењем васпитања и педагошке теорије у смислу индивидуализма и интелектуализма, одвео у другу крајност, па по томе и у такво теорисање које је по својој неоснованости и погрешности равно ономе противу којег устаје. Тај се случај показује утолико тежи, што се наместо негирања до краја једног правца не поставља ништа одређено позитивно, те излази на то да се зна шта се неће, али се не зна шта се хоће. Међутим, насупрот обема крајностима, правилно схватање може да истакне надмашно гледиште, по коме се васпитање полаже на основе природног развитка изнутра, а с помоћу садржаја целокупног културног живота васпитни уплив на стварање облика индивидуалног и колективног духа врши се у облицима планског утицања споља. На место тако разумљивих и супротности уједињујућих одредаба, код Младеновића појам о суштини васпитања даје се свести на таутолошку поставку: да је васпитање развитак, а развитак функција развитка. ;

Такво му је замућено и схватање васпитног циља. Јер по Младеновићу

„васпитању се сам по себи намеће један циљ: да. потпомогне, омогући што успешније увршћивање у заједницу и што потпуније схватање њених вредности... да оспособи васпитника за што успешније самостално увршћивање у животну заједницу . Такав циљ „није унет споља, не претставља ништа, субјективно“ (8). )

Међутим, тек то што се не допушта да се ма шта унесе споља — објективно, показује нешто субјективно. Јер субјективно је већ то што се појављује у самом пишчевом схватању, а објективно је. на пример, једна општа норма, која може да послужи за оце у културних вредности, поред свега што је „то чинила традицио“

нална, нормативна педагогика" ("). |