Učitelj

423 а e

ондашњег и ранијег искуства из породичног, друштвеног и свега другог живота, те су тако педагошка теорија и методска вештина учења и васпитања постале резултат нагомиланог искуства и стеченог уверења. Потом је настао законити обрт, те планско упућивање и вођење постаје предмет и резултат педагошке теорије и методске вештине. То је по закону, по коме се једна вредност преобраћа у своју супротност и чини допуну својој првобитности. По томе 34кону васпитање се показује чињеница живота, као што се живот показује чењеница васпитања.

Сва пометња у питању суштине васпитања код Младеновића потиче из саме основне поставке, де је то „основна друштвена функција". Погрешна одредба управо потиче из једностраног посматрања душевне функције, наиме отуда, што се развитак посматра само изнутра. Међутим, васпитању је доиста једним делом суштаствен развитак изнутра, но с друге стране упливисан, условљен и вођен споља. То двоје чини нераздвојене корелације. Зато је неразумљиво и погрешно Младеновићево учење, по коме

„Кад кажемо да је васпитање по својој суштини потпомагање и вођење душевног развитка, не треба мислити да. је васпитање ипак неко спољно помоћно средство за. развитак.

Он зато чврсто стоји на гледишту, да је „оно (васпитање) основна функција развитка, сам развитак", дакле ништа више, а ипак це „по својој суштини потпомагање и вођење душевног развитка“. Не уноси ли забуну и не чини ли пометњу у разумевању то несагласно ређање: функција развитка — сам развитак — потпомагање и вођење развитка»

Ма како се изводила теорија о суштини васпитања, полазећи од једностраног важног принципа природности, она мора остати у основи противречна и погрешна, само зато што стоји у противности према надмашној важности принципа културе. Јер сам развитак није исто што васпитање. Васпитање је развитак плус кулТура развитка. А развитак сам по себи припада дивљој природи, те се човек без културе развија у свим могућим опоростима духа. Зато противности природе и културе, развитка по себи и култивисања духа се искључујући допуњују у светом трећем, које чини васпитање. То диалектичко надмашење, уједињење, хармонисање противности могуће је по томе, што, и у овом случају, противности потичу из једног корена: култура потиче из развитка, те се заснива на развитку и допуњује развитак. Уздижући се изнад природе, култура врши уплив на природу и развитак. И као што у биљном свету не може бити бољег цвета и плода без културе, тако развитак духа човекова без културе доноси мање мирисни и мање украсни цвет, као и неукусни и слабији плод дивљаке. Према томе, у појам „васпитање" пада како сам развитак, функција развитка, тако потпомагање и вођење развитка, усавршена, дотерана функција развитка. Отуда „вас —- питати" значи свестрано хранити, неговати, што се чини споља, премда сам процес исхране се врши изнутра. Ово друго је природна, оно прво културна функција васпитања. То двоје стоји у односу корелације. Тако постављено вас-