Učitelj

476

тора и бирократски никако неспутаване, у којем после осам година основне школе долази четиргодишња виша школа. Пошто је тај школски систем поред тога још био потпуно ослобођен од црквених и религијских утицаја утврђујући своју организацијску јединственост јединством научног погледа на свет, постао је он — такорећи — неким сном многих европских реформатора.

Тај првобитни систем јединствене школе није решио дијалектички однос појединца према друштвеној целини. Појединац се ту, додуше, респектовао, уколико се ради о његовој психолошкој страни (нарочито на америчким школама), али не школском организацијом. Васпитну једнакост, као основни хуманистички и демократски принцип, заменила је овде васпитна униформност. У том егалитаристичком схватању, дакле, беше антитеза: појединац — друштво редуцирана на друштво. Сви ученици требали су у народној школи да добију једнако образовање. Тек виша школа, која је упочетку била већ ван граница обавезног школовања, беше диференцирана по струкама и тоу сасвим незнатној мери. Тај правац јединствене школе пребацио је нужним начином образовање које се код нас зове средњошколско, а другде секундарно, све до доба постпубесценције, дакле до иза четрнаесте године. То продужавање народне школе, како се на пр. усталило у У.С.А., омогућило је да се свим ђацима пружи исто основно знање. Талентовани ђаци морали су такође да се потчине тој „демократској“ униформности. Читавих осам година није у школи било стручне наставе по предметима, већ је ученике по правилу у свим предметима поучавао само један учитељ (управо учитељица). Тако се догодило да су се преко потребни реални предмети (географија, историја и познавање природе) предавали ученицима само на елементарном ступњу. Страни језици већином се уопште нису учили.

То егалитаристичко планирање јединствене школе беше баш узрок, да се ни у европским демократијама није приступило његовом извођењу. Наравно да је европско мишљење било исто као и америчко, тј. није се освртало на неједнакост људи у школској организацији као друштвеној целини. Истина, да је у Европи, културно и друштвено развијеној, идеја једнакости имала други значај него у сразмерно новој држави, као што су Сједињене Америчке Државе. Уосталом, водећи педагози немачки, енглески и француски полазили су у погледу појма образовања од чињенице душевне неједнакости, а поред тога није им било стало ни до тога да се сачува демократска једнакост. Образовање беше на европском континенту далеко више привилегијом виших социјалних класа, него што је то случај у Америци. Нарочито у Француској и Немачкој била су деца грађанске класе већ од уласка у школу, тј. од своје шесте године, одељена од деце из радничких слојева, тако да је немачка гимназија почињала са приправним разредом (Могзсћше) баш као што је и француски лицеј имао свој »сошг ргерагаћојте«. Критичари идеје о јединственој школи позивали су се, дакле, на интелектуалну неједнакост деце, схватајући њихову социјалну и економску неједнакост као последицу душевне неједнакости њихових роди-