Učitelj

205

ПЕДАГОШКА КРИТИКА

МИЛОШ Р. МИЛОШЕВИЋ:

(Општа педагогика д-ра Вој. Р. Младеновића 4. Проблем васпитне методе!)

Досад приказано „основно сазнање о васпитању“ односило се поглавито на „суштину васпитања“ и васпитни циљ. Тамо смо сазнали колико је одређено управљање васпитног циља у правцу колективног објекта и субјекта, као и то колико је основано његово полагање на „васпитање као неопходну функцију заједничког живота“, на „посматрање васпитања као једне од примарних функција сваке животне заједнице“. О томе колико је основано „успешно увршћивање у заједницу према суштини васпитања“ као „трајан непроменљиви, унитарни циљ васпитања“ уверићемо се и даље код питања из проблема васпитне методе и општих педагошких принципа. Све ће нас то уверити да је такав један циљ и на таквој једној методолошкој основи чиста фикција, и то таква која нити је изведена из животне стварности, нити има нити може имати некакав значај за само васпитање. Јер кад се каже „да се човек васпитава за заједницу и помоћу ње“, а тиме није речено и за какву заједницу и помоћу какве заједнице (као што је на пр. национална или интернационална, политичка или културна, демократска или фашистичка, религиозна или арелигиозна и антирелигиозна итд.), онда тиме није ништа речено.

Да се и све даље „основно сазнање о васпитању · састоји у казивању којим се ништа стварно не казује, то ће показати и Младеновићево расправљање о васпитној методи, где особиту замршеност показују појмови: објект, субјект и средства васпитања. Заплет и овде потиче из основне поставке да се погледи на суштину, циљ, методу и опште принципе васпитања стичу по „испитаној чињеници заједничког живота“ и „самом природном процесу развитка и васпитања“, а све положено на „првобитну активност духа“. Зато што се све то „основно сазнање о васпитању“ хоће да задобије из најмрачније стране индивидуалног и истовремено колективног духа, из његовог „корена“, дошло се до немогућности разумевања онога што у свему томе треба да се покаже као најдубље и највише схватање суштине васпитања и методе. И као

i) Напомена. Према наговештајима из прошлога чланка, намера је била да се засад пређе преко питања из проблема васпитне методе, како би се добило у времену за прибављање неких података из изворних списа, којима се писац послужио у својим поставкама и решавању тога проблема. Али, због необичне важности централног појма у педагогици, о овоме ћемо још сада повести дискусију, у уверењу да ће нам се дати прилика да се још једном вратимо на некоја питања из истога проблема.

У прошлом броју „Учитеља“ промакле су коректури штампарске грешке, и то: на стр. 420 озго 3 ред стоји: чудо, а треба: чуло

на стр. 423 озго 11 ред стоји: друштвена а треба: душевна

на стр. 427 оздо 23 ред стоји: у важности а треба: важност

на стр. 431 озго 13 ред стоји: људима а треба: мерама