Učitelj

209

једног одговора, одмах после у загради поређаних несагласних и неодговарајућих примера, каже се да се

„Та природна систематика и метода проширује у нарочиту организацију кад је у питању васпитање нараштаја, младих генерација у заједници. То су васпитне методе у ужем смислу".

Дакле, по Младеновићу, облици говора, уметности, технике и остали облици и системи историске категорије чине природну методу, коју само треба проширити у нарочиту организацију васпитања нараштаја у заједници! Кад се такво и толико проширивање изводи из првобитне активности преко категорије техничких културних добара и оно назива природним, онда се такво извођење показује као право чудо логике! Ништа мање чудновато се показује и даље овако „објашњење“:

„Овако схваћена васпитна метода разликује се и од технике и од уметности. Као што техника означава примену природних наука, тако по мишљењу многих педагога није ни педагогика ништа друго до примењена духовна наука. А како духовних наука има много, разумљиво је што су они који су педагогику сматрали као примену духовних наука... све више повећавали број „основних“ или „помоћних“ наука за педагогику"“ (94).

Зато што „изложено схватање стоји у оштрој супротности с битним особеностима душевног живота, па према томе и с васпитањем“, јер „техничар (субјект поступања) прерађује мртав материјал (објект поступања)“, те ту „између субјекта и објекта нема никакве сродности, они су битно туђи једно другом, као што је дух стран природи“, док су „објект, субјект, па и средства васпитања повезани у јединство особеношћу душевног живота“, и што је „смер који техничар постигне произвољан, зависан од субјекта који врши технички чин, смер који се на педагошком објекту хоће да постигне није никаква досетка... него се налази у самој суштини душевног живота објектовог који је нераздвојно везан с животом у заједници“ — — зато писац одбацује оно што је напред усвојио: да „сваки облик животне заједнице има неопходно...“ оно што имају: „говор, привредна добра, уметност, технички облици...“. Стога он тражи нешто подеснију аналогију „између поступања педагога и уметника“, налазећи да су овде „можда само нешто блажије!) супротности“. МИ да би ту нашао оно што му је потребно као прелаз на суштину методе, он ту разлику овако објашњава:

„То ублажавање произлази отуда што уметник има посла с лепим које је у вези с моралним, а морални момент игра велику улогу у васпитачком послу. Али док уметник углавном даје материјалу облик независно од њега, јер га бира и одређује према свом субјективном смеру, дотле је облик који треба васпитањем да се добије од објекта (васпитанике) дат у клици у њему самом. Ништа што се у тој клици, у индивидуалности васпитаниковој већ не налази не може васпитач добити од педагошког објекта..." (95).

Пре него пођемо даље од ових ублажених супротности између поступања васпитача и уметника, ваља приметити да ни те супротности између васпитача и техничара нису толико оштре како их Младеновић налази. Јер техничар стиче, ако не налази неку сродност с објектом који обрађује, те занатлија задобија извесне

1) Блаже!