Učitelj

али анви с

ковим оперисањем народним веровањима и односом к царству народне бајке и приче; језик поеме потсетио је читаоце на језик њихове рођене мајке и створио је код њих веру у лепоту матерњега језика, чије жице личе на најфинији плиш под нежним прстима осетљиве руке. Без таквога осећања није могло бити љубави према том језику и према народу, као што не осећа љубав према мајци онај, који ју је прерано изгубио ли није био срећан да чује и осети топлину и лепоту њенога гласа, Пушкин је свим оним друштвеним круговима, којима је језик иноземних учитеља заменио матерњи језик, дао могућност да чују глас своје мајке, да осете лепоте матерњега језика и да се освеже његовом емоционалношћу. А то је био чаробан кључ за буђење стваралачке мисли и за излазак из лавиринта ропскога подражавања.

Пушкиново стваралаштво је обилно и свестрано, и свака његова песма, а камоли веће уметничко дело, заслужује читаву студију, јер је и гениј његов свестран и отејај свечовека; зато ћемо бацити летимичан поглед на три правца његова уметничкога стварања: на оцртавање живота руске историјске прошлости, у колико је он у знаку мисли о вишој и социјалној правди; на његове мисли о злом удесу једнога дела руске интелигенције и на његово решавање проблема Русија и Европа. А сва та питања су у тесној вези са тежњом за продирањем у тајне душе рускога народа.

Давно је европска мисао покушала да продре у тајне рускога духа, поглавито од онога доба, када је Русија почетком ХЛХ века дала слободу европским 'народима 'и када је позвала у живот душевне и политичке робове великога освајача Наполеона. Али је Русија за германске и романске народе у току ХЛХ века постојала све већа и већа загонетка, а од почетка нашега века она је постала за њих права сфинга. Та загонетност, дакако, повећана је тиме, што се руски народ оцењује и посматра кроз германско-романске наочаре, чија стакла обухватају само материјалну страну предмета, а носиоци и мајстори тих наочара, будући обузети материјалистичким схватањем, све подвиге и напоре Русије објашњавају тежњом за личном коришћу, а не алтруизмом и њој само својственом човечношћу. И то је побудило песника Ф. Тјутчева да каже: А

„Умом России не понат,

Аршином ббцим не измериљ,

У њен особеннал статђ, —

В Россио можно тблвко верит (Разумом се Русија не може схватити, нити измерити општим аршином, она има свој властити став, у Русију се може само веровати).

То је један од узрока погрешнога схватања и старе Русије. Обично се мисли, например, да је претпетровска Русија била варварска земља и да је Петар Велики отворио за њу окно у Европу, кроз које је снажним млазом прострујала европска култура и цивилизација, појам о личној слободи, вишој и социјалној правди.

Пушкин је у својој драми „Борис Годунов“ растумачио једну страницу живота рускога народа из краја ХМ! и почетка ХУП века. То је доба великих буна, политичких и социјалних окршаја; доба