Učitelj

тако умори, приметиће се. „Кад дете не остаје само једном својом способношћу код једног предмета, него посматра, бележи, експериментира, саставља, дискутује, корегира, време брзо пролази. Није искључен ни одмор, али само по потреби. Уосталом, дете је слободно да прекине рад кад му снаге не дозвољавају да иде даље.

Што се тиче методе, или боље наставне форме, има их у великом броју: Монтесори метода, Далтон план, пројект метода, Декроли метода, комплексна настава, укупна настава итд. Неке дијаметралне супротности између ових метода нема; напротив, постоје између њих сличности; једна постаје из друге, а диференцирале су се у области где су примењене.

Ми немамо времена да се осврћемо на све ове методе, а није ни целисходно. Укратко ћу само поменути Пројект методу да би имали извесну слику и о наставном раду.

Ова је метода поникла у Америци, а суштина је њена у томе: да приближи школу животу и да развије код деце колективну активност.

У центру наставе је пројект, на пример „Како је родни крај снабдевен водом“. По том пројекту деца уче и земљопис и физику и хемију и биологију и хигијену и цртање и писање, дакле све предмете. Главног предмета нема као код Хербарта. Сви су предмети главни и органски повезани,

Разред је подељен на групе и свака група добија по једно омеђено питање, које треба до ситница да проучи. Да би ово огромно градиво обрадили, потребно им је 10—12 часова. Изван часова ученици прикупљају материјал; читају препоручене књиге и часописе, праве излете, екскурзије, посећују разне установе, предузећа, а на часовима реферишу, дискутују, стављају питања и исправљају своје саставе.

Нема сумње да ова форма учења далеко отскаче испред форми учења у нашим школама. Нестаје индивидуални рад, јачи помаже слабијег. Нема онога дремежа, оне сањивости и учмалости наших школа. Постоји интерес, ведрина, активност. Разред је пчелињак, који у одређено време полети у свет, у природу. Експерименти с овом методом показали су одличне резултате; ученик много више научи него у традиционалним школама а и оно што научи остане трајнија тековина његовог духа.

Завршивши излагање о новој школи, могли бисмо се запитати да ли је она подесна за наше прилике; наша земља није индустријска, већ аграрна, рекли би неки. Да је нашим варошима где је дете лишено организоване ручне активности потребна, мислим да је ван сваке дискусије. Односно сеоског детета, оно је више упослено продуктивним физичким радом, па би можда претерано било захтевати да се у нашим селима уводи школа индустријских земаља! Дух нове школе онако како сам га изнео почива на дечијој психологији, а психа