Učitelj

91 2 ПН Нин ПЕРЕ ПЕНЕЛОПЕ НЕ ЕВРЕ БН КЕЛН ЕТЕЛ О НИННЕНТ ВНЕЕ БЕНИ ЊЕНИ НЕ ВЕНЕ ДЕ ЕРУ У пркос томе, насупрот чињеници да се сав културни живот и развитак, дакле и васпитање, показује у диференцираној активности, заснованој на логичко-интелектуалној функцији духа, „модерна педагогика"“, за какву писац сматра и своју, хоће да изгради такав систем васпитања који је заснован на неодређеној првобитној активности, као фундаменталном принципу индивидуалне психологије доводећи га необјашњивим начином — у везу с фундаменталним принципом социаалне психологије и социологије, са заједницом. Придајући сувишну, управо једнострану важност природној индивидуално-психолошкој подлози развитка, изокреће се прави смисао васпитања и прави васпитни значај социално-културног живота за развитак. Узаној индивидуалној основи придаје се значај опште васпитне чињенице, коју у самој ствари чини целокупни садржај општега културног духа и живота. Тим начином се и сувише уплива' приписује природној подлози дивљаке, оно, ме дивљем животном „одоздо“, Фројдовом „Оно“ (даз Ез), што пада на рачун културно-животног и васпитног упливисања.

3. ПО АДЛЕРУ О ВОЉИ И ЊЕНОМ ВАСПИТАЊУ

Тежиште проблема воље, васпитања уопште и саме педагошке науке, пада управо на то да ли се у питањима из тога проблема полази од једног као дела целине, или од двојег супротног као целине. У првом случају се мора свакојако западати у неку једностраност, било индивидуализма или колективизма, материализма или идеализма, активизма или интелектуализма и сваког другог -изма. Па и у другом случају се полази једностраним правцем, кад се ствар васпитања посматра с њеног наличја, т. ј. са стране саме природе духа, са гледишта принципа природности. У овом случају се на васпитање гледа кроз „првобитну активност". На против, посматрано с лица, са стране принципа културе, код васпитања се виде оба његова краја, обе његове противне стране, па и на страни културе види се супротност индивидуалне и социалне стране свести. Са те стране се управо увиђа однос супротности и њихових допуна у нашему бићу, сазнаје се законитост његовог култивисања, а то је управо истинити предмет педагошке науке. У законитости васпитања огледају се односи како нашега индивидуалног

центрична осећања, субјективно-емоционално мишљење у чулној машти детета пре времена са површине објеката преобратити у социална осећања, објективно мишљење, разумно, логичко схватање и хтење. И кад би се то могло ма унеколико остварити, тиме би се нарушило јединство унутрашњости младога духа, те зато директно мењање и формулисање треба оставити доцнијем времену. Само тако би се могло одговорити Песталоцијевом учењу, по коме треба, само пружати, давати прилике и стварати услове за унутрашње покрете и спонтане процесе у елементарном образовању, док би се на вишем степену образовања поступило У духу Хербартове педагогике, по којој се појачава унутрашњи рад духа у интелектуалној и етичкој сфери, особито рад у идејама (Наторп), којим радом се регуЛисава духовна активност у смислу етичкога сазнања, у смислу активности као социално-етичког импресионализма и идеализма.