Učitelj

шење ауторитета наставника. Међутим, ово је наопако схватање дисциплине. Дисциплина се састоји у одржавању реда и рада, а где тога има има и дисциплине. Рад у активној школи не може нико да оспори. Може бити мало сумње о реду и то баш слободним изражавањем. Али слобода изражавања не треба да се схвати као говорење у хору. Деца ће се сама уверити да је немогуће споразумевање у скупном говорењу и поставиће правило: „да један ћути кад други говори!".

Слобода изражавања би се састојала у постављању питања наставнику, у дискусији, у изражавању својих доживљаја, у откривању своје унутрашњости, Нагон за изражавањем је заједнички свима нама и младима и одраслима. Сваки од нас жели да испољи своју унутрашност да каже што га боли, да потражи савет и излаз из тешке ситуације. Коме би се дете обратило ако не наставнику који је најбољи саветодавац; Тај нагон је најзад и услов усавршавања. Познато је да је дете радознало, да тражи објашњење свему ономе што га окружује и то у виду питања. Кад отац или мати поведе своје дете кроз град, оно ће им поставити хиљаду питања на која треба дати ваљан одговор. Тај систем питања треба да продужимо и кроз школу, како не би укочили жудњу за знањем, која је моћна полуга у развитку дечије активности, напредовању његовом и стицању знања и вештина. Да би пак дете постакли да пита, потребна је интимна атмосфера између наставника и ученика, атмосфера љубави и поверења, атмосфера другарства и узајамности. Наставник треба да буде рпти5 упђег рагез, вели Феријер, први међу равнима, а не строги заповедник, наредбодавац. Не видим да од тога трпи ауторитет наставника! Ауторитет се сам собом намеће. У једној групи људи избија ауторитет онога који је најспособнији, најпаметнији, најобразованији и најчовечнији. Како не би, онда, избио ауторитет наставника, који је најстарији, најискуснији, пун љубави према њима и најбољи саветодавац:

Момент слободног удруживања у игри треба да нам послужи и као полазна тачка у формирању т. зв. ђачке самоуправе.

Може бити да то изгледа мало страно; да ђаци сами собом управљају, да сами воде рачуна о реду и раду у школи, да мотре на понашање својих другова и да деле награде и казне! Али то је услед тога што смо ми навикли да наређујемо, да нас неко слуша и што мислимо да ту неће бити реда нити рада. Под данашњим приликама, у данашњем школском систему замишљена самоуправа, сигурно не може да осигура ред и рад. Али у школи која ће бити привлачна за децу, у школи слободе и спонтане активности, она има потпуни свој галоп д'аћте, своје право грађанства.

У чему је смисао ђачке самоуправе; Њен је смисао у томе: да се ђаци сами организују, да сами воде рачуна о задовољењу својих потреба и о опстанку разреда као заједници, као целини. Докле човек