Učitelj

ских заједница створене посебне три наше националне заједнице. То стварање је било извршено насилно, силом политичких, географских и културних прилика, које су доводиле до уједињавања племена у мање и веће државе, те су заједничким ширим животом стваране југословенске као и северословенске нације. Стога се не би могло с Младеновићем рећи да је онај „срећан народ који је у свом развитку успео да сачува или да опет добије заједницу“, већ је срећан онај народ који је успео да створи такву заједницу, чије се унутрашње и спољашње везе поклапају. По томе се и за наше три народности не може рећи да је то „с малим изузетком после последњег великог рата био случај с југословенском нацијом“. Јер засад смо прилично далеко, можда и врло далеко, од тога да се може говорити само о југословенској нацији или народности, Напротив, само се може говорити о југословгнском народу, у који спадају и све националне мањине у границама Југославије. Тако треба схватити „особености, које у том правцу карактеришу заједницу“, а које се „изражавају у душевном животу појединаца" (408). А по таквом схватању није у свему тачно речено да је „развитак у народној заједници трајан, вечит, никад не престаје." Јер и народне заједнице имају свој век, који се преживљује, те оне ишчезевају из живота.

Са животом и умирањем нација у чврстој вези стоји и култура, као што с националном заједницом и културом стоји унеколико у вези и развитак појединца. То „унеколико“ значи да развитак и сазревање личности од вредности премаша границе националне заједнице, те се развитак личности не мсже укалупљавати у национални развитак и национално васпитање, као што би то хтео Младеновић, налазећи да „личност од вредности добија свој смисао, своју вредност и свој циљ само у нацији“ (409). Томе противно говори сав интернационални жи- ' вот данашњице по свима областима међународног живота како политичко-економског тако књижевног, уметничког, филозофског, научног, правног и моралног. Као у сваком другом тако и у овом погледу писац Опште педагогике запада у једнострасност, када чини опште поставке, те или неосновано и сувише генералише или избија на један крај, губећи везу с другим, и зато му се општи закључци показују погрешни, нетачни. У питању развитка и вредности личности неоспорно се пуна истина налази само у вези и допуни националног и интернационалног, никако само националног живота и развитка.

И као што је нетачно тврђење да се „до правилног схватања човечанске заједнице може доћи само преко породице и нације", тако је нетачно да:

иправилно васпитање мора увек да буде и национално васпитање“ и да је „свако правилно васпитање васпитање за народну заједницу, дакле, национално ва-