Učitelj

Писац врло добро зна, па то и помиње, да се обрада не може вршити без реда и постепености, да притом постоје извесни „ступњеви тесно повезани међу собом“, али без оштрог подвајања и утврђивања њиховог сталног реда, па ипак их не приказује ничим и ниуколико, ма то било најопштијим шематички израженим нормативним принципима или извесним моментима наставних поступака. А без тога, по самим „извесним погодбама“, не може бити неког дубљег разумевања и ближег ориентисања у методичким поступцима при раду. Међутим писац одбацује сваки регулативни принцип, нити макар само помиње неки облик и најопштије одређен ред поступака у наставном раду. Све се „оставља увиђавности самог учитеља и његовом педагошком такту“ (542). А та пишчева побуна противу шаблонског уформљивања обраде наставнога градива, било у уџбеним или васпитним сврхама, као и сав новији педагошки покрет данашњице у том правцу, потврђује истину коју је још Раумер у својој Педагошкој енциклопедији утврдио, да поједини начини образовања, развијени до карикатура, изазивају најзад реакцију, која обично прекорачује меру, те се изопачује у претерани радикализам. Младеновићев радикализам несумњиво прекорачује сваку меру опозиције формализму и шаблонству Хербартоваца, који су доиста својим шаблонизмом карикирали интелектуалистичко-телеолошку „педагогику споља“ свога великог учитеља. То је учинило да теориско-педагошко учење данас тражи обнову Песталоцијеве волунтаристичко-методолошке „педагогике изнутра". И сасвим је природно да једно ново спекулативно педагошко учење из једне крајности избије у другу, те да се сада с методом природности запада у крајност дидактичке и методичке анархије, у којој Младеновићева Општа педагогика хоће да се покаже коловођа.

У томе свом застрањивању педагогика крајњег радикализма чак и на логику као „науку над наукама" гледа прилично попреко, што сведочи о њој речено на стр. 579. Али све то није писцу сметало рећи, да ће „настава бити успешна, ако поуздано и трајно упути учеНика на правилно мишљење у правцу логичких појмова и научног сазнања". А колико висине мери пишчево схватање тога „поузданог и трајног“ пута ученичког за „правилно мишљење у правцу логичких појмова и научног сазнања“ то се види по ономе што говори о обради логичких појмова у настави, о исправљању „појмова“ које дете доноси У школу, о извођењу „закона“ и „правила" с децом! По свему томе се види и то колико се ту ради о истинитим методолошко-логичким принципима анализе и синтезе, индукције и дедукције, чију примену у настави писац жели да прикаже. Тако се на стр. 590 од детета тражи ништа мање него разумевање „зависности између културног и политичког развитка!“ Притом се међу чињенице искуства, које треба да буду узете у такво „разумевање“, увршћује „на пр. важност су-

Учитељ 10