Učitelj

којој се каже да треба у свима правцима захтевати „поштовање 1 : истине, правичности и поштења“ и све чинити да се „зајемчава пуна равноправност, слобода савести и мишљења". Кад се ово има у виду и досадашње строго објективно уредниково држање према разним мишљењима и правцима у области педагогике, онда уредник одлучно одбија од себе сваку сумњу да је, можда, из неких разлога (г. Младеновића лично не познајем) хтео г. Младеновићу да приреди критику, која би негативна била по његово дело. Уредникова је дужност да код појаве сваког важнијег дела тражи и друкчија мишљења о њему и да тако код својих читалаца израђује што критичнији став према свима појавама у педагогици, да се ствари више не примају олако и наивно. Дужност је читалаца да строго упоређују та мишљења и стварају свој суд о њима. Али ако се случајно уредников позив, првенствено у погледу иманентне критике у потпуности не схвати или не може да схвати, то не значи да уредник за то може бити крив. У дискусији око г. Младеновићеве Опште педагогике уредник стоји по страни и ограђује Учитељ од претераности, надутости, нескромности и омаловажавања, ма с које стране то долазило; за њих одговорност сносе њихови аутори. Одељак из дела г. Младеновића, који Он наводи у Своме одговору, а који је изашао у часопису Гле Егећипд, нисам добио, па нисам његову појаву могао ни објавити, што бих иначе с пуно предусретљивости учинио.

1, УВОДНА НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА И ОВА „КРИТИКА"

У јануарској свесци „Учитеља"' за прошлу годину, у којој је Милош Милошевић започео своје писање о мојој „Општој педагогици", уредништво је у једној уводној напомени одредило смер свих написа, чије је објављивање стављено у изглед, па, разуме се, и овог од Милошевића, Ту се каже да моја књига као „једно велико оригинално педагошко дело“ изазива „различито интересовање" и „као „научни систем“ и „као дело човека који је годинама на њему радио, предавао тај предмет и који сада заузима високо место у наставничкопедагошкој хијерархији“. Због тога је уредништво нашло да моје дело треба „подврћи објективној али и строгој иманентној критици, као и компаративној критици са гледишта других педагошких метода“. У том смеру уредништво се обратило „неколицини истакнутих педагошких радника који су по своме угледу у нашем друштву и својим изграђеним педагошким схватањима —- достојни да изложе своје мишљење о овом делу г. д-р Младеновића“; даље се напомиње да су се неки извинили а да се као први јавио М. Р. Милошевић. Уредништво је на крају подвукло своју наду: „да ће ова јавна дискусија бити од велике педагошке користи за наше читаоце и за разбистравање многих педагошких појмова“, па је напомену завршило овим речима: „Тако, и само тако треба схватити ову дискусију".

Навикнут на искреност и у пословима ове“ врсте, нисам предњу изјаву уредништва схватио друкчије него је написана. Шта више, могао