Učitelj

тада су на пр. и очигледне штампарске грешке крупни и до крајности надувани аргументи.

Потребно је најзад да још овде учиним и једно признање: ја сам од „критике' Милоша Милошевића прочитао од речи до речи само први део који је сбјављен у јануарској свесци „Учитеља"; остале делове у свескама до краја године ја сам само прелиставао и литимично их разгледао, читајући само поједина места. Десило ми се исто што и с његовим књигама, а што се, по сазнању, дешава и другима: и поред све добре воље за читање не могу дуго, најмање до краја да се читају; али се због тога ништа не изгуби, пошто он, по својој „методи“ која ни за кога другог није то, редовно, без везе и без смисла, претаче једно исто у разливеним млазевима речи. Успео сам у своје време да направим изузетак с најмањом од његових књига, с „Етиком средње мере", и ја сам је — приказао. Ако због тога што нисам у стању да га читам чак ни онда кад говори о мојем раду будем осуђен, нека ми буде. Мени доиста није могућно да савладам досадан, управо неиздржљив утисак који остављају бескрајни, често пута потпуно незгодно склопљени низови речи, набацани без реда и потребне повезаности —- све у намери да нешто „високоучено“, „логички“ кажу а у ствари ништа не кажу. Да је доиста тако, видећемо на довољном броју примера, те нема бојазни да је М. учињена неправда тиме што није све читано.

Из наведених разлога ја ћу свој одговор на дугачки и у шест бројева „Учитеља“ још несвршени помфлет Милоша Милошевића, који је због своје „концизности“ у излагању ушао већ у пословицу (не због тога што му је у своје време издавач једну књигу просто прекинуо при штампању кад јој није могао сагледати крај), да завршим кад примерима из његовог помфлета, уколико сам га прочитао, докажем своје наводе. Не могу се освртати на све његове „приговоре“. јер бих се у том случају морао задржавати на свакој његовој реченици, а то би била злоупотреба и читаочевог стрпљења и простора у листу и — многа времена. Нећу се држати ни реда у његовом напису, јер он досад по том свом реду није, у шест бројева „Учитеља" на 55 страна, приказао ни петину моје књиге. Примере које из његовог састава изнесем разврстаћу по њиховом „смислу“. Свој задатак ограничавам на то да уверим читаоце да сам имао право не само кад сам напис Милошевићев облежио на изнети начин него и кад кажем да он са својом „логичношћу“, „научношћу“, „филозофијом“ и свим осталим чиме покрива своју конфузност и расплинутост, а у овом случају у своју покосну душицу и непристојност, ипак најбоље пролази кад се о његовим „делима" ништа не пише и не говори, као што је досад по правилу био случај.