Učitelj

Нова школа полази од моторике и завршава моториком, јер је и цео духовни живот моторика, непрестани покрети. У моторици налази се и саморадљивост, спонтанеитет, и самосталност. Васпитање не може полазити од чисте теорије, од чистих мисли, него од покрета. Можемо ми стално неком говорити на обали како се плива, а не показати му у самој води како се ради рукама и ногама, он неће никад научити да плива.

Отуда и Хербартови формални ступњеви немају научног, па онда ни практичног значаја. Они су полазили од интелекта, а не ол воље, од погрешне претпоставке да је неко правилно упућен ако добије знање, као да је са знањем дата и воља. Међутим видимо код абулије, да је знање ту, али воља не постоји.

Формални ступњеви измишљена су лествица за добијање знања, Они немају психолошког основа, јер свака лекција не може да прође кроз њих. Дух не чека да дође Ши ТУ ступањ, већ одмах упоређује, закључује и изводи закон још на П ступњу, тзв. синтеза. И апстракција и аперцепција упркос Хербартовој теорији једнако се преплећу и проткивају, не гледајући на његове временске отсеке: анализу, синтезу, абоцијацију, систем и примену, као што је то објашњено расписом

О. н. бр. 8185/35 који гласи:

„По 5 44 Закона о народним школама наређује се да се настава у народним школама мора руководити начелом концентрације наставе и активног учешћа ученичког, што значи да настава мора бити радна и комплексна.

Принцип концентрације има се схватити не у смислу Хербартове школе, већ у смислу укупне, тзв. комплексне наставе, коју захтева савремена педагошка наука: групација и везивање наставних предмета не врши се само око историје и веронауке, као што је тражила Хербарт-Цилерова школа, већ се врши по могућству везивањем свих стварних области, али то не свакад, већ с времена на време, поште се пређе подесно градиво. Ово је управо метода односа и веза стварности, коју је дужна настава да пронађе и нагласи, стварајући на овакав начин духозно јединство, које је неопходан услов за постанак и егзистенцију моралне личности, Нарочиту уску концентрацију треба увек вршити код националне групе предмета: у настави народног језика, националне историје и земљописа, јер југословенска школа мора стварати пре свега одушевљеног националног човека.

Поменутим параграфом такође је загарантована тзв. радна настава: све што може ученик сам да пронађе и створи, мора се њему препустити. Голо вербално саопштавање факата није метода ниједне школе, а најмање основне. Савремена педагошка стремљења свуда захтевају примену радног принципа, М у неповољним приликама (нагомиланост ђака по одељењима и опширни програми) може се ипак релативно остварити принцип радне наставе: уместо 100%/0 нека је радни принцип остварен са 50—60%• (само ако се има више праве љубави и одушевљења према васпитању), па је ипак довољно. Појмљиво је да се у данашњим школским приликама не могу обрађивати све методске јединице по радном принципу, али се могу обрадити ипак глазне методске јединице, тзв. „врхови науке"; све споредније и мање важне јединице премостити обичним саопштавањима и чулном наставом, као што се радило и до сада. Од педагошке вредности само. је оно знање које је

ученик стекао сам правом саморадњом која је увек у вези с великим свесним на-