Učitelj

трајније и лакше репродуцирају. Уједно, примена комплексног принципа у настави, ствара психолошко јединство и корисно етичко процењивање, које је важно за индивидуалну, друштвену и националну егзистенцију.

Излажући теориски сватања и рад Хербарта, Цилера, Адлера, Фројда, Џона Дјуа и других капицитета, г. Бранковић је за себе усвојио оно што је битно за савремену и нову школу, што преставља есенцију и последњу реч нове школе рада, што је опитима и применом кроз рад усвојено као најбоље. Критички и документовано је извесне ствари одбацивао а оно што је за данашње прилике показано као „најбоље подвукао је и са опитима из Огледне школе као и дугим студијама комбиновао и подесио за наше прилике, тако да је дао један израђен правац рада код нас, према Наставном плану и програму и прописима Закона о народним школама. Са својим сарадником г. Лилићем створио је једну заокругљену целину и довео психологију, педагогику и методику у склад, хармонију и везу са мануел"ношћу. Оличење нове школе се састоји у вољним радњама које се развијају из ин„стинката, а рад базира свој успех на играчким инстинктима, где принцип доживљавања 'игра најважнију улогу за подизање и васпитање деце и човека уопште и служи као основица и полазна тачка у настави и васпитању.

Као што се види, на овом течају су углавном изнете све чињенице, психослошки и педагошки оправдане и указано на све путеве стремљења нове школе. Значај, циљ и задатак појединих предмета је назначен у низу предавања из ме-тодике ради јасније слике обраде комплекса, проткивања и концентрације предмета у широком смислу речи. Слушаоцима је теориски приказано како и на који начин се има изводити настава појединих предмета, да се сви предмети везују „међусобно са образложењем да се настава има руководити активним учешћем ученика, да буде радна са применом комплексног принципа. Ради потпуности из'лагања, рад на течају је проширен до крајњих граница могућности. Учесници су били подељени у четири групе ради интензивнијег и успешнијег рада. На смену је раено све оно што је у вези са наставом и теориским предавањима. Тако, док су једни радили рељефне карте, цртање и рељефе уопште, други су обављали моде"ловање и послове везане за столарство, трећи картонажу, четврти дуборез, плетење и друго. Радионице, тј. учионице су мењали сваких пет дана у циљу упознавања са свим пословима и радом који су обављали са успехом. Цео тај рад је заиста имао карактер нечега новог, занимљивог и за учитеље, што оправдава доказе да је и деци толико интересантно да им време кроз такав рад и наставу није ни мало досадно. Напротив, она се уче радећи. Рад оваког система и плана намеће им сам по себи дисциплину и удубљивање у посао, а он се изражава баш ту кроз мануелност на основу доживљаја и комбинација да се знање и умење уткивају вољом кроз инстинкте и играчке нагоне, разрађене и култивисане, са целином, онако какав је и живот. Дете се тако спрема у свој својој потпуности да Буде способно и корисно самом себи, друштву и заједници у којој живи.

Важно је овде напоменути да је обрада комлекса форсирана у нижим разредима основне школе, нарочито у првом разреду, док у трећем и четвртом разреду имају се предмети по овом принципу обрађивати делимично. Јер, принцип комплексности успешно се може примењивати код географске наставе и наставе природних наука, а код осталих уколико је то могуће, тако да се бар врхови овако обрађују, а остало да се вештином и рутинираношћу наставника допуњава, надовезује, проширује, концентраше, продубљује и даје једна природна и заокругљена целина, као што је уосталом и цео живот нешто недељиво. Дакле, идеал нове школе се састоји у томе да сваки онај који прође кроз њу, дође до тог ступња свестране способности, да самостално дела, ради и живи, сналази се у животу, у постављању проблема тако да школа и васпитање доведу ученика до такве зрело“ сти и оспособљења за живот, да школа саму себе учини излишном.