Učitelj

276 шнтниининтиниитининнининннининниниит палили нити

воту и традицијама народа, а не само формалним и механичким учешћем у функционисању демократских установа" .5)

Нове развојне смернице Немачке и бескомпромисно диктаторство Хитлеровог режима сасвим су још свеже чињенице па их зато не морамо анализирати до у танчине. Што се тиче васпитања рећи ћемо макар само оволико: циљеви васпитања, социјалне вредности које треба васпитањем да се створе, као и методи који треба да послуже у том циљу детерминисани су премисама нацизма. Немачки диктаторски режим све то тако темељито контролише, да су не само уџбеници, него и стари и заслужни немачки универзитети данас постали пре расадници немачког фашизма, него што су истински храмови просвете. Па и не може бити другачије кад су људи застрашени претњама са концентрацијским логорима и запленом имања!

Ове разлике, према ономе како се манифестују у васпитној пракси, не могу да се назову само варијантама једног истог васпитања. (Оне имају своје порекло у сасвим различитим филозофским принципима. Ако већ имају нешто заједничког, онда је то претпоставка о тоталној држави, према којој сви индивидуални интереси морају да се негирају с обзиром на добро „државе“. Циљеве одређују државни функционери којима је дат знатан ауторитет, и ти су циљеви обавезни за све. У васпитању гледа се заправо само инструменат државе. Уз овакву филозофију не само да је могуће васпитање за социјално планирање, већ је оно управо неопходно. Напротив: демократија, како се схвата и објашњава у Сједињеним Америчким Државама, полази од претпоставке да “је најбоља она влада која што је могуће најмање влада“. Индивидуална слобода, слобода изражавања, делања и удруживања јесу основни демократски принципи. Иако држава издржава школе, ипак се с правом све више и више истиче да је функција школе развити код ученика независно индивидуално расуђивање те критичко и просвећено оцењивање, а не да се њена улога исцрпи сасвим у „пелцовању доктринама“. Та демократска филозофија искључује могућност социјалног планирања путем васпитања у оном смислу како то схватају диктатуре. Она изискује сасвим друкчије решење читавог проблема, ако се жели да социјално планирање значи истински прогрес не само у васпитању, него и за друштво као целину. Треба ли настојања водећих америчких педагога Бада (Воде), Пеина (Раупе), Јуда (Јџдд) и Килпетрика (КПратиск) и бројних других да доведу до циља и ако њихов идеализам треба да прими облике стварности, онда ће то зацело бити могуће само у оном случају, ако наше васпитање буде подвргнуто одлучним реформама.

5) НМ. бећпејдег, Мата Базе (Фашистичко васпитање). СК Кадо Опмегзну Ргез5, 1932, стр. 87.