Učitelj

ет иаенитина инвентар рј“ 261

затим своје моралне принципе из схватања што их има о том правом. свету. За ово се везује често мисао да човек има да служи некој вишој одредби која се остварује у оном правом, истинском свету.

Међутим, етика која нашем природном мишљењу понајвише одговара, те је отуда за нас од највећега значаја — јесте емпиријска етика. Та етика се исто тако може, у супротности према горе споменутим системима етика са натприродним основицама, означити и као природна етика.

Природна етика не ступа увек у оштру и непремостиву супротност према религиозној или метафизичкој етици. Шта више, она покаткад хоће да се сматра само као у неку руку њена допуна. Али се она разликује од религиозне и метафизичке етике битно тиме, што се она ради заснивања и постављања моралних принципа не служи никаквим тврђењима која иду изнад граница искуства.

Природна етика полази, напротив, од разумнога посматрања стварнога живота, од стварних односа самих људи међу собом и према природи око њих, и тежи да нађе разумни смисао и природни циљ тога живота. За њу су, затим, свеколике човекове особине и радње, што одговарају том циљу и што га лако могу постићи, — добре, док све оно што се може супротставити том циљу, што омета и спречава постигнуће тога циља, важи њој просто на просто као нешто рђаво, као зло.

» »

Два пута стоје тој природној етици на располагању да би оправдала етичко разликовање.

Она може да укаже на користи, што их једно такво разликовање доноси људима, може се позивати на целисходност етичких принципа, може, дакле, свој етички систем истицати као резултат (производ) разумних рефлексија (размишљања). И на тај начин она постаје разумним, или рационалним моралом.

Али се она може исто тако позивати и на општа људска осећања и инстинкте, што су узети из природе, урођени или природним путем стечени, који воде до моралне вредности, те на тај начин може ту вредност заснивати на људској природи. И тада се она зове осећајним моралом или и емоционалном етиком.

Природној етици, притом, увек важи као принцип разликовања“ између доброга и рђавога — критериум (мера) колико једна радња, као таква, одговара природном циљу човековога живота. Само се, дабогме, јако разликују схватања о томе: у чему се, наиме, има да тражи овај циљ човековога живота, за чим треба да се тежи као за највишим достижним циљем.