Učitelj

|еавиинртинеинивеиененнАЕе аеинеелеиени ер еЕ 283

Једни, такозвани индетерминисти, кажу и тврде, да је човекова воља слободна, апстрахујући, дабогме, изузетне случајеве као што су, например, лудило итд. Она је, дакле, потпуно слободна од сваке унутрашње и спољне принуде, те се човек може на тај начин у сваком појединачном случају исто тако склонити и приволети једном или другом, супротном решењу.

Човек, дакле, има потпуно слободан избор да хоће и ради добро или рђаво, те је због тога и одговоран за начин своје воље и својих поступака.

По схватању детерминиста, напротив, човекова воља је сасвим неслободна и потчињена тако исто непроменљивим природним законима баш као и будикакав телесни процес. Онако исто као што у спољној природи мора под истим приликама и условима увек исто наступити, тако исто би морали и људи у сваком појединачном случају увек тако хтети и не би могли никако друкчије хтети него што они у том случају управо стварно хоће.

И како се тај детерминизам врло тешко може оборити, који, међутим, свакој етици, уништењем одговорности човекове за његову вољу, задаје готово несавладљиве тешкоће, то, дабогме, није недостајало покушаја да се посредује између детерминизма и њему тако супротнога индетерминизма.

Тако се,'на пример, од многих мислилаца истиче, како је воља, као и свеколико догађање, свакако потчињена законитости, како ми дакле, под потпуно истим приликама хоћемо увек исто, али како смо ми ипак потпуно свесни тога да можемо нашом вољом управљати и утицати, тако да се за ту своју вољу можемо с правом учинити етички одговорним.

+ +

И уколико се етика бави таквим проблемима, што смо их свде истакли, назива се она теоријском етиком или науком о етичким принципима, у супротности према примењеној или практичној етици. Ова последња, примењена или практична етика, није ништа друго до примена етичких општих принципа на нарочите односе и чињенице стварнога живота.

Први део примењене етике, наука о врлинама и дужностима, тражи да пропише правилне мере држања, да постави моралне принНипе за радње и поступке, које су од значаја за саму индивидуу, служе, например, човековом самоодржању и развитку, као и за односе у ужем и ширем кругу околине, например у породици, у нацији, у држави, у читавом човечанству.

Она, притом, може да заступа схватање да је у свима временима И код свих људи важило оно исто за добро и рђаво, што важи и данас