Učitelj

Имао сам прилике бити с њиме у седницама Друштва Велике Србије у Београду. Он је ту био члан Главног одбора, а пок. архимандрит Нићифор Дучић био је друштву претседник. Ја сам био секретар. Седнице су држане у једној соби хотел „Империјала", где је био и друштвени стан, на првом спрату. Змај је долазио редовно на седнице, био увек тих, миран и одмерен. У хотелу Босни на Сави, на малој пијаци, имали смо и годишњу скупштину, добро посећену, у јесен 1892 г. на којој сам водио записник рада и средио и штампао опширнији извештај о њој.

Било је то 1899 г. па све до 1892 када сам ја, премештен из Београда, престао бити друштвени секретар. Друштво је радило и даље и Змај му је остао члан све до краја свога живота.

У 1891 г. одлазио сам и Змајевој кући. Становао је близу данашње основне школе на дунавском крају, одмах у улици испод Душанове. Једном око 9 сати пре подне, затекао сам га још у кревету и око њега пуно књига и часописа. Ишао сам му и због растурања „Невена“ по београдским основним школама, а водио је и преговоре са нашим Учитељским удружењем за откуп „Невена“, али се до погодбе није дошло. Змај је лешкарио и читао. Примао ме је лепо и био врло разговоран. Крај њега је стајао нов комад „Хитбегазкћ ејеафја“ од Храниловића, које му је писац са лепом посветом упутио и које је Змај читао.

У 1892 г. Змаја сам позивао неколико пута кући због болести мога сина. Становао сам на горњем спрату каване „Црни Орао", која и сад постоји у Душановој улици спрам купатила. Дете моје од две године беше се тешко разболело од запаљења мозга. Змај је био тада и општински лекар за Дунавски крај, а осим њега, у том крају мало је и било лекара, можда свега један или два.

Змај ми је долазио три пута, дуго је седео крај мога детета са једним скрушеним ставом и саучешћем, јер је видео и наш бол а можда и своју немоћ да помогне. Седео је дуго, што ме је изненадило. Опазио сам колико и он осећа бол за дететом, које је већ било у агонији а потом и преминуло. Змај је обично ћутао, држећи руку на детету и преживљујући један мучан моменат у тешкој болесниковој кризи. Тада сам видео правога Змаја, песника и пријатеља дечјег у сећању на његове болове за својом изгубљеном децом. При поласку ми је давао рецепте. Имао сам их више и чувао као реликвију, али су ми за време рата пропали.

Змаја сам још виђао и на политичким зборовима. Био је већ стар, имао брз ход, увек ћЋутљив и замишљен, скроман и простије одевен. Важио је као члан тадање Радикалне странке и чини ми се био чак и у једноме њеном квартовном одбору (Дорћол или Теразије).

~ а плаа === “плака ћи -___