Učitelj

стара школа грешила, што је вршила утицај на свест, а није водила рачуна о активитету.

Постоје три врсте спонтанеитета: 1) физички спонтанеитет (мануелни); 2) духовни или интелектуални; и 3) социјални. Свака од ове три врсте активности садржи у себи обе стране: и физичко и психичко. Све три ове врсте спонтанеитета мора школа да развија и с њима да рачуна, ако хоће да ствара нормална бића. Досадања школа развијала је осакаћена бића, јер је сувише утицала на мозак детињи. Још Анаксагора, па доцније Берксон казали су, да је интелигенција способност развијања умешности руке. Ако би се хтела да прими. ова дефиниција, да се интелигенција може идентификовати са способношћу употребе руке, онда савремена школа мора да води рачуна о развићу руке. Зато долази ручни рад да развије ту способност. Не мора се сваки предмет баш сваког часа мануелисати. Треба узимати главне предмете, па у вези обраде градива из тих предмета примењивати и мануелисање, као и тамо где се то мануелисање лако изводи. Може ученик код израде предмета да нема спонтану активност и то у случајевима кад му наставник или неко други стално помаже. Напротив, може бити нека апстрактна ствар, неки задатак, па ако га ученик самостално ради и реши га, онда је ту већа спонтана активност него код мануелисања, кад му неко стално помаже. Дакле, ученика морамо препустити самоме себи, да што више испољи своју способност у самосталном решавању задатака.

Спонтана активност изазива се код ученика на разне начине из разних предмета. Код земљописа та активност може се видети код ученика при изради земљописних карата, код идеалних путовања, где само дете мора да се брине где ће да се скине из воза и шта ће где видети. Употреба спонтане активности при обради наставног градива из историје може се по радном принципу остварити на разне начине. Узмимо за пример обраду наставне јединке „Св. Сава", где могу ученици да се поделе у три групе. Једна ће група да изучава детињство Св. Саве; друга ће група да изучава његов калуђерски живот, а трећа, ће изучавати његов културни и национални рад. Да би се деца могла снаћи при обради ових задатака, морамо им дати: разне новине, часописе и књиге, народне песме, календаре и уопште упутити их где могу о тим питањима да нађу податке. Узмимо за пример другу јединку „Први устанак“: и у овом случају морамо упутити децу где ће наћи градиво. Пре свега даћемо им песме Филипа Вишњића, а нарочито их упозорити на песму „Буна на дахије". Или можемо да кажемо деци: идући пут говорићемо о „Првом устанку". О томе ћете наћи у овој или оној књизи итд. Затим идућег часа има да се компонује цео догађај. Деца ће после о томе сама да реферишу. То је саморадљивост. Тако исто ради се и по Далтоновом плану. Данашња школа тражи да се