Učitelj

деци каже шта ће се радити у току целе седмице, а неки амерички и немачки педагози траже да се каже шта ће се обрадити целе године. Тиме се заголица дечија пажња. Ја сам овде у београдској Огледној школи увек свраћао пажњу наставницима, да могу саопштавати деци програм бар делимично, јер нова педагогика тражи постављање проблема, тј. да деца сама поставе проблем. То је оно што се у традиционалној педагогици зове постављање циља. Деца не могу поставити циљ, ако унапред не знају шта ће се учити и ако им није познато где ће наћи грађу. После долази израда плана, проналажење средстава итд. У природним наукама врло је лако применити саморадњу. Све се посади у сандуцима и деца виде: клијање, растење, монокотиледоне, дикотиледоне итд. Дакле, исто онако као што се ради биологија на универзитету. Деца имају све да виде — да посматрају постанак и развитак једне биљке.

Имајући у виду ове три спонтане делатности: мануелну, духовну и социјалну, ствара се од васпитаника потпуно биће. Ако школа не развија неку од ове три спонтане делатности, онда се опет ствара непотпуна личност.

Израђени су разни системи за примену овога принципа спонтанеитета. Тако постоји систем Марије Монтесори. Она захтева крајњу саморадљивост. Њено забавиште одликује се великом активношћу, а разликује се од Фребеловог по томе, што се код Фребела заповеда шта ће се радити, а код ње се не заповеда. Систем Марије Монтесори испробан је само за забавишта, али не и за основне школе. Дакле, Монтесори је радила само са децом из претшколског доба. У забавишту Фребеловом био је готово исти рад као и код Марије Монтесори, само што је код Фребела диригована активност, а код Марије Монтесори деца раде сама шта хоће, раде самостално.

Принцип активитета нарочито је правилно схваћен сада од два педагога, од Џон Дуја и Феријера. Они су и мануелну и DOO радљивост уједно.

Досадашња школа употребљавала је углавном два чула: чуло слуха и чуло вида. Радна настава напротив ангажира цело тело, све чулне органе, јер тако се само може створити потпуно биће, а не осакаћено. (ООсакаћивање душе настаје када се у настави прибегава вербализму — речима. Када дајемо само речи, не дајемо прилике да од претстава нервно узбуђење иде до периферије организма. Међутим у експерименталној психологији зна се, да човек не може ни да се радује ако су му везане руке. Значи, да је моторика потребна за егзистенцију душе исто, као што је потребан мозак. Зато се употребљава у школи ручни рад разне врсте као: сечење хартије, лепљење хартије и слика, картонажа, резбарија итд. Сав тај посао није узалудно трошење времена, већ потпомагање развића потпуне личности, која ће