Učitelj

psihologijom, pedagogikom, esfelikom, naukom o religiji itd. Svima njima je zajednički značaj šlo ga pridaju, ma da u raznoj meri, naučnoj metodi u filozofskome radu, što empiriju shvafaju kao osnov celokupnog saznanja i što naglašavaju da je saznanje relafivno j. da stvarnost saznajemo samo u različitim odnosima, a ne u njenoj suštini, pa prema fome ne priznaju ni melafliziku u njenoj starijoj koncepciji. Religiju ofkrovenja, apsoluinu religiju uopšte odbacuju, a ukoliko zadržavaju religiju, daju joj sadržinu koja će biti u skladu sa naukom i filozofijom.

Ovamo dolazi pre svega profesor brafislavskog univerziteta Jozef Tvrdi (Josef Tvrdy), rođ. 1887, koji pored fih zajedničkih elemenata usvaja još naročito pojam sfvaralačkog, energeninog razvoja iz engleske filozofije i uči da se nove osobine i sfvarnosh razvijaju iz embrija pod naročitim uslovima i fo izbijajući kao odjednom. U noelici bavi se naročito feorijom istine, autor je prve veće logike u češkoj literaturi, napisao je preglednu istoriju filozofije (drugo, proširerio izdanje pod naslovom „Vodić kroz istoriju evropske filozofije"), a proučava i slovensku, a naročito jugoslovensku i poljsku filozofiju .(Napisao je , Današnja filozofija kod Južnih Slovena” u zborniku predavanja što ga je pod naslovom „Savremena filozofija kod Slovena” izdao Slovenski insfihuf u Pragu).

Dalje ovamo spada — pored aulora manjih, naročito kritičkih članaka Vaclava Sobolke i Františka Fajfta — naročito Jilji Jan (Jilji Jahn), rođ. 1883, direktor češke srednje škole i inspektor češkog školstva u Beču, nizom svojih članaka, a pre svega svojom knjigom „Srebrni sve? koja je mnogo raširena i u engleskom prevodu. U njoj autor feži da izgradi jedinstven pogled na svef, koji će biti čisto naučan i slobodan svih nedoslafaka čovečjeg mišljenja (kao što je na pr. anfropomorfizam) i zalo svoje delo krsti „pokušaj nadhominističke filozofije”.

Ovome je smeru vrlo blizak (naročito svojim stavom prema religiji) pristalica socijalnog pragmalizma (naglašava socijalnu uslovljenos} ı funkciju lilozofije), profesor univerziteta u Brnu J. L. Fišer (Fischer), rođ. 1894, iako sam naziva svoju filozofiju ,sintfakličkom”" (,,Sistem sinfaktičke filozofije na

osnovu iskustva” deo i: „Osnove saznanja“). On kritikuje korporativni sistem društvenog uređenja (,,Treće carsfvo'), svoje sopstvene poglede o organizaciji drušiva izlaže u knjizi „Kriza demokratije” I—lII. U sfudiji iz

istorije filozofije „Budućnost evropske kulture” dokazuje polrebu da se dosadašnja mehanička i malerijalna kultura zameni socijalnom i čovečnom.

Protivu prirodonaučnih pravaca filozofije, u koje su iako ne sa pravom ubrajali i pozifivizam uopšfe, islupili su filozofi idealisfičkog pravca, pre svega biolog-neovifalista prof. František Mareš, rođ. 1857. koji u svome delu „Idealizam i realizam u prirodnoj nauci" fraži da se prirodonaučno saznanje produbi Kanfovim kriticizmom. Posle je prešao više filozofiji Drišo- voj (Driesch) i Bergsonovoj i naglašavao iracionalne elemenfe u saznanju („Istina nad sfvarnos?”, ,Istina u osećanju”).