Učitelj
Они немају као ми књиге, него од једног узимају па се послушају.
Највише воле зидне новине. Крај.
Осми час. — „Моба“. Читају ову песму. Наставница исту диктује и уче је...
К'о сваке године усред зимског доба у Перића кући скупила се моба.
Девети час. Наставница им показује како се цртају нпр. деца кад трче, падају, иду... Све у неколико линија. То цртање зову: цртамо костур. Те линије одевају кредом у боји, писаљкама, бојицама...
И овај рад о зими завршавају заједничком сликом. Радили су на црној хартији и кредама у боји, вране су лепили а вуци су црна хартија...
Ова слика рађена је дуже...
Јела Димитријевић
УЧИТЕЉЕВА ХРОНИКА Д-р ЉУБИЦА ЈОВИЧИЋКА
Може се и ћутати, али се не може неосећати бол што је из наше средине отишла једна истински велика трудбеница на просветној њиви, један искрени учитељски пријатељ, д-р Љубица Јовичићка, школски надзорник |-ог школског среза у Београду.
Госпођа д-р Јовичићка чинила је част учитељском реду из кога је и потекла.
Треба да се вратимо пуна три деценија у прошлост, када је она као дете веома имућне и угледне јагодинске породице Ракића, на запрепашћење читаве породице, па чак и својих другарица, уместо у неки отмени девојачки институт отишла у учитељску школу. А може се мислити са колико муке и упорности морала је саломити отпор својих, да је пусте да и продужи трновитим путем сеоске учитељице. Тамо, негде у забаченом селу источне Србије, где њену младу, идеалну душу није очаравало само билисање славуја и жуборење поточића, већ где је из распуцалих зидова старе, запуштене школске, зграде била студена мемла, а из некултурне околине примитивност и суровост живота —- тамо је упознала сву тежину учитељског позива, а ипак му остала верна.
„А ко беху они диви, који су је напред слали: То бејаху — идеали..."
Тај идеализам, који ће доцније провејавати кроз читав живот и рад ове наше еминентне преставнице, одводи је и на даљње студије у туђину, опет далеко од својих. Жељна знања предано ради на универзитету у Јени и Цириху, где је и докторирала на филозофско-педагошком отсеку. Бавећи се пуних шест година нз страни, госпођа д-р Јовичићка обилази и проучава школе и просветне установе, а све у жељи да би доцније што боље и савесније послужила унапређењу просвете у својој отаџбини. По природи скромна и идеалиста никад није ни хтела ни желела да своју докторску диплому користи за течење каријере, и зато са највећим задовољством, и по својој вољи остаје готово десет година на скромном месту среског школског надзорника у Београду — и то у времену, када племенита француска нација уздиже на положај министра просвете једну скромну, пензионисану сеоску учитељицу...