Učitelj

926 ЕЛ и

ласт за школу и бремзирају живљи темпо у раду са'онима који не само хоће већ и могу да прате с успехом наставу.

Али то питање Није више само школско већ и социјално питање. Оно се мора и са ове тачке гледишта посматрати. И све дотле, докле се не би изменио целокупни систем образовања, тј. док се не створе школе, чији наставни план и програм неће служити само као припрема за више научно образовање, дотле се морају трпети у гимназијама и деца са релативно слабијим интелектуалним способностима за рад. Овде желимо да се задржимо на деци просечних и изнад просечних способности, јер она у још јачој мери осећају застарелост организације савремене школе и духа који у њој влада. То су деца са развијеним частољубљем и сујетна, која желе да по сваку цену, најчешће по цену здравља, стекну и сачувају репутацију добрих ученика. И она то успевају, са више или мање среће. Прелазе из разреда у разред са похвалом док не дођу на универзитет. Ту већ настаје диференцирање. Нов живот без стеге, без прозивања, без оцена, одбацује многе на странпутицу и остају само они који су успели да сами формирају смисао и вољу за ради који у раду налазе право задовољство. А то је оно, то отсуство спонтане воље и љубави према раду, што карактерише савремену школу и савремену омладину. Под теретом огромног, а Врло често посве излишног, градива ученици се угибају, уче без интереса, механички. Једна једина интелекТуална диспозиција која се вежба и која се цени, то је памћење. Све друге не долазе или слабо долазе до изражаја. Економија умнога рада непозната је данашњој школи. Ова не развија дух већ ствара папагаје. Цео систем претворио се у море речи. А живот није реч већ дело, акција. Отуда ни оваква школа не одговара потребама жиВота, и зато и нема потребног интереса за све оно што пружа школа.

Она је свет за себе и скоро само ради себе. Све више се одваја од живота коме треба да служи.

Причао ми један професор, да је у доколици израчунао, да деца у једном нижем разреду гимназије имају да науче 5—6000 ноВиХ, њима дотле непознатих речи и појмова! Тешко да би данас и највећи енциклопедиста могао савладати све оно што се у гимназијама тражи, а да то постане његов умни капитал, Ова књишка ученост води правом шарлатанству. „Ми чинимо разум ропским и кукавичким, јер му не дајемо никада слободу да нешто сам учини из сопствене снаге... Човек тежи да просвети разум не стављајући га никад у делатност... Дете уче да рукује коњем, оружјем, гитаром, вежбајући га у томе! А хоће се да дете научи мислити и говорити не пуштајући га да Мисли и говори!.." Кад је ове последње речи исписао пре некопико векова славни Монтањ, свакако није могао замислити, да ће се у ХХ веку наћи наставника, који ће своме ученику рећи: „Не питам те шта ти мислиш, већ причај како сам ја говорио!"