Učitelj

уз учешће школе Светозара Марковића и тешких политичких догађаја у српскоме народу, враћа критици здравога разума, стварности и рационалности, Он је у добу кад се уче природне и политичко-економске науке, кад се осуђује и исмева отужна омладинска појезија, а песма и приповетка почињу тражити нове теме и обрађивати на реалистички начин материјал из сировог народног живота, износећи истину и стварност и њима се најбоље борећи за политичка права и ослобођење потиштених.

И Змај улази потпуно у нове захтеве времена. Њега чак и модерна реалистичка критика у то време и истиче. Он се предаје сатири, одбацује празне, сладуњаве романтичне песме, тада у моди, пише политичке теме, ироничне оде, уређује шаљиве листове, ствара нове једре дечје песме, и свуда се истиче као један здрав реалиста, који трезвено гледа око себе на све ствари.

Налази, имајући пред собом циљ просвећивања народа, да дугачки чланци не праве тако брз и одлучан утисак, као песме, у које су, у леп оквир сажете ваљане мисли. Отуда је сва његова социјалнополитичка лирика објективна, мисаона.

Он као Тиртеј што буди Грке песмом на полет и јунаштво, буди стиховима свој народ и позива га на вршење свога вековнога завета и својих дужности.

У тим његовим песмама њему је главна ствар — теза, појента, садржина, идеја и извесна мисао; коју уноси. А обрада, форма долазе му на друго место. У том погледу он је мање артист но Бранко и Војислав а више се равна са Његошем и Јакшићем у покличу, у апелу, у пламеним мислима и врелим осећањима за свој народ и опште људско добро.

Али Змај је и артист, уметник. Има он и своју субјективну, личну, лирику. Свој фино, непосредно исказан проживљени осећај. И та му лирика има и своју лепу форму и појетску садржину.

Да поменемо у том правцу његове „Ђулиће" и „Ђулиће увеоке", многе песме из првога доба. Нардчито су му лепи и звонки по форми песнички преводи, за које се може рећи, да их није превео и препевао, но сам испевао. Зар тамо није толико лепоте у форми, у изразу, у појенти; Зар ти стихови не звуче као најлепша музика%

Читајте му „Источни бисер" тако нежно и умиљато испеван, у лаким и глатким стиховима. Па сатирично-фриволне винске и љубавне „Песме Мирза Шафије", које кипте враголастом потсмевком и љуто бодљикавом сатиром.

А колико ли је тек узвишен појетски израз у „Демону", који пече као побеснела лава, несметано јурећи ка своме трагичном завршетку!. Зар то није беспрекорно углађени, узбудљиви стих, скоро: демонско-анђелски усклик и сплет савремених рима и октаваг

| |