Učitelj

„Најмање се пак нешто може доказати Песталоцијевим „хармонијским развијањем свих човечјих снага", том изанђалом фразом и већ давно одбаченим „моћима духа" (стр. 599).

Овако се можда могло говорити о Песталоцију пре 40—50 година, али нека наведе само једног истакнутог и признатог савременог педагога који тако исто мисли или који ће, као М., тврдити да Песталоцијева педагогика „циљ васпитања тражи по индивидуалистичком принципу у човеку, а у важности методе по колективистичком принципу васпитања (не за заједницу, већ) у заједници заједницом" (стр. 427) — па ћу му без резерве дати право. Обратите само пажњу: циљ код Песталоција — „по индивидуалистичком принципу у човеку“, али у „важности методе" у исто време и — „по колективистичком принципу“. Уосталом, и овде нисте начисто шта хоће да каже, али и М. сам није. Ако је хтео рећи да Песталоције по једном принципу налази циљ а по другом методу, онда би испало да се код њега „по колективистичком принципу васпитања" управља само метода а не и циљ. За такву бесмислицу Песталације, разуме се, није био способан и поред свога утицаја који је на њега вршило његово доба, и поред свега неразумевања које су и много озбиљнији од М. показивали за његово учење. Ипак изгледа да по овом „логичару“ колективистички „принцип васпитања“ допушта васпитање „у заједници заједницом“, али „не за заједницу". Какав је то онда колективистички принципе За шта се васпитава; М. ће рећи: за појединца. А где живи тај појединац; Може ли да се одвоји од заједницег М. чак допушта и могућност да може. Да ли би што уопште вредео изван заједнице кад би одвајање било могућног — Одговор на та питања узалуд ће се тражити од М., јер он се с ракљом о врату бесомучно лупа о плот своје уске ограде: не познајући савремено схватање заједнице, он не може да разуме ни однос појединца према њој.

Шта тек да кажем за Милошевићев начин побијања принципа педагошке љубави: Он мене пита да ли сам се при расправљању о љубави у односу између васпитача и васпитаника „обазрео на стварности" па, полазећи свакако од свога искуства, поставља и многа друга питања, од којих ћу навести једно: „МИ зар доиста ауторитет код детета уливају „истинска ваљана мајка или сестра или вољени друг: (стр. 610). Сиромах човек! Ако је искрено све оно што је том приликом рекао, онда је он лично за жаљење; ако говори због ракље, онда му се можемо или смејати или га жалити — али му се не може помоћи. Противреченост, бесмислице и неистине ређају се ту једна за другом са невероватном брзином. Тек што је на означени начин осумњичио оправданост педагошке љубави као педагошког захтева, он на стр. 611 каже:

„Сувишно (сад само „сувишно“) наглашавање „педагошке љубави" и њено уздизање до највишег принципа (код мене: један од пет