Učitelj

269

који се не устручавају да било писмено било усмено, уз велику надменост и уз врло површно, штуро знање, напабирчано овде-онде, некад или данас, без икаквог реда и сопственог суда —- пишу или говоре у име науке.

в) Тако Милошевић, Љубунчић и њима слични код необавештеног света успешно утврђују само оно неповољно мишљење које се код нас има о педагогици и њеној научној вредности.

Примери и друга обавештења у овом одговору потврђују, мислим, ове закључке.

Д-р Вој. Р. Младеновић

САВЕЗНА ОРГАНИЗАЦИЈА "САВЕЗА ГРАФИЧКИХ РАДНИКА-ЦА ЈУГОСЛАВИЈЕ У БЕОГРАДУ

Тарифна комисија Број 231/38 Београд, 16 априла 1938 г.

П. н. Уредништву „Учитеља" — Београд

Поштовани Господине уредниче!

Не користећи се Законом о штампи, молимо Вас, да, истине ради, уврстите у Ваш угледни часопис ово неколико реди:

У 5/6 броју „Учитеља" за јануар—фебруар 1938 године, а у чланку „Одговор на напис о мојој (Општој педагогици“ од г. Д-р Вој. Р. Младеновића (стр. 300—1), поред осталог написано је, да би се одбраниле почињене грешке, и ово:

„Наведена штампарска грешка доиста постоји и због ње остављам М. све задовољство што је тако оштроумно пронашао „неслагање“ речи. Да је доиста читао моју књигу како треба, могао је (под претпоставком да је за то способан) наћи и некоје друге, крупније грешке, јер су се радници штампарије у доба кад је књига штампана налазили пред штрајком, па су, да би нашкодили послодавцу, својевољно мењали каткад смисао текста у последњем тренутку (при уметању слога у машину)“.

Као што се из овог пасуса види писац је у своју одбрану од почињених грешака нашао излаз да све то пребаци на раднике, и чак шта више рекао да се могу „наћи и некоје крупније грешке, јер су се радници штампарије у доба кад се књига штампала налазили пред штрајком, па су, да би нашкодили послодавцу, својевољно мењали каткад смисао текста у последњем тренутку (при уметању слога у машину)“.

Ко год је ма и један напис у животу написао, може из овога одмах увидети, да је г. д-р Вој. Р. Младеновић намерно написао ове неистине, како би, у осуству своје одбране у почињеним грешкама, пребацио све то на графичке раднике.

Као доказ овоме, сваком јавном раднику, па и г. д-р Младеновићу мора бити познато да је немогуће (чак и кад би ко то хтео) радницима да чине саботажу у измени слагања текста, јер од прве коректуре па све до машинске ревизије, ниједан слог не може ући