Učitelj

979

раза „народност“ и „нација“ може се рећи да чини само излишан баласт, јер не служи ничему ни у васпитној теорији нити у васп. пракси. Кад ипак зато д-р М. моје од његовог различно схватање, и по томе писање, узима за непоштење, онда је то доиста његово право непоштење.

Изузетно се д-р Младеновићу мора примити, и то можда само једна једина, као истинита штампарска грешка: наместо најдужи треба да је најужи. Али зато је од те штампарске тежа пишчева грешка, што је није на крају своје књиге исправио, него налази да је читалац, па и критичар, дужан из смисла читавог једног пасуса да закључи на грешку. И кад се критичару то измакло из вида, онда писац узвикује победнички: „Ето вам целог и правог Милоша Милошевића..." Но, и кад би постојала та могућност да се ја цео и прави покажем у таквом једном огледалу, држим да не би мој лик испао ружнији од лика д-р М. у огледалу његовога горњег заклањања иза невиних радника. Па кад је он могао очекивати да ћу ја, по свом „утанчаном познавању логике“, моћи увидети очигледну техничку грешку, зашто не бик ја могао претпоставити да ће д-р М., по својој „утанчаној“ психологији, морати веровати да се и мени поткрала очигледна техничка грешка у речи створеном уместо створено: Зар "не, бих и ја смео рећи да је и то једно непоштење д-р МЛ

Тако је он мене окарактерисао означујући стил при учињеној замерци, заснованој доиста на једној шт. грешци, као врхунац мога „украсног стила“. Међутим, ја се нигде нисам самохвалисао својим стилом, док д-р М. у томе и сувише високо о себи мисли, па о томе и говори у оба поглавља његова Одговора у овој свесци „Учитеља"“, од којих једно овако „украсно“ гласи: „4. Сада, а деценијама испред садашњице у хаосу једног апсурдног мишљења"! Код овако „украсног стила“ а „јасног и дубоког изношења", које речи д-р М. понавља у своју хвалу, морам парафразирати његов узвик, мени упућен: Ето вам доброг примера „уравнотежености и јасности у изразу“ д-р Вој. Р. Младеновића!

Ограничени простор мога одговора ускраћује ми упуштање у свако шире расправљање са д-р М. по ма којем крупнијем питању из области педагогике. Небих за то имао ни воље с тако, једним и сувише темпераментним човеком полемисати. Стога и у проблему „једне методе и једне методе" насупрот више метода у настави слободан сам заинтересованог читаоца упутити на моје четири књиге Наставних Метода, па ће се по њима моћи уверити колико је малициозно Млад. нахођење да њихов аутор „не може да капира ни толико колико је у стању сваки ученик учит. школе и сваки образованији човек“. Могу само приметити да д-р М. није тачно исподвлачио моје горе изложене речи, тј. онако како их ја горе наглашујем, јер само тако наглашене упућују на разлике које треба међу горе истакнутим појмовима чинити. По томе што д-р М. неверним подвлачењем а цитирањем мојих речи, не напомињући да је курзив његов, иде на замагљење и замршивање појмова о методи, осећам се у праву поновити његове речи, мени упућене: „Зато се озде може говорити само о непоштењу које је он сам морао осетити.“

Као што се у много чему д-р Младеновићу не може веровати, тако се мора посумњати у истинитост и његових речи да га је, већ са првом свеском „Учитеља“, напустило свако стрпљење пажљиво пратити даља моја претресања његовога учења (премда верујем да су му се морала тешко смучити). Међу стварима, на која је при „разгледању“ као „случајно“ запазио, пали су и моји цитати Мајера. Он признаје да није читао његова дела, и изјављује да не осећа потребу то чинити, али сумња да је његов критичар „уопште у стању да уђе у туђе мисли (па по томе, свакако, и његове, Младеновићеве), нарочито кад су изражене на немачком“ (по чему још и ово нарочито). Али, по Ибервеговом приказивању, Мајер је, вели Мл., у својој логици пошао од Сигварта, који логику схвата као нормативну науку о мишљењу, само је „проширује на тај начин што доказује да мишљење којим се сазнаје, суди, није једино, већ разликује поред њега. и емоционално мишљење: