Učitelj

ВЕРИ НЕРВ ГАЛИМА ЕР 279

се уздиже Лесинг... И Гетеов Гец са својом слабом драмском техником, и одсуством правог драмског мотива; и Шилерови Разбојници са својим невероватним заплетом и личностима које на сваком кораку одају неискуство и наивност пишчеву..."

Наведене речи наставника немачког језика и немачке књижевности казују оно што његови слушаоци добро знају, али Д-р М. не зна: да период Ушт und Огапд не обележава, као што наш педагог тврди, „врло плодно време" и потом, да Г. и Ш. нису претставници тога доба, како то од некуд нађе Д-р М. већ тај период означава оно што проф. Т. вели:

„апсолутно кидање с традицијом и потпуно непризнавање ауторитета... Јер период „бујности и плаховитости“ у ствари и није ништа друго до немачка револуција осамнаестог века, која се ограничава на књижевност... Гете и Шилер својим првим радовима припадају периоду и„бујности и плаховитости".

Погрешно схватање д-р М. потиче, свакако, једно из незнања, друго из слабе логике, по којој се два највећа немачка песника обележавају као претставници једног периода само зато што су у својој раној младости били понети духом тога периода. Премда су Г. и Ш. дали нешто најбоље из тога периода, ипак зато што то далеко изостаје од плодног класичног периода, они се не могу сматрати за претставнике тога времена, коме“ само својим почетним делима припадају, већ су они претставници немачког класичног периода. То што д-р М. не зна, могу знати сви слушаоци Нар. Универзитета после једног одржаног предавања о прелазном периоду нем. књижевности, познатом под именом Sfurm und Drang-periode.

После овога да претходно исправим погрешно постављено Младеновићево питање, које је потекло из недовољног познавања и погрешног разумевања ствари. Наиме, питање не треба да је: ко је јуришао а ко наваљивао, већ; на што се јуришало и наваљивалог Одговор на исправљено питање може се дати по Клингеровој драми, по којој је период и назван, „шта ипа Огапд“. Јер у тој позоришној игри, вели Оно у. Џегхпег у својој историји нем. књиж. „све је претерано, разорно, и бесциљна страст се често избешњава на један чудан начин... Целокупно лудо друштво упада у борбу; одмах после победе догађа се дуел, капетан задобија куршум у ногу, али се ни најмање не обазире на рану". Тај комад је по Лесингу такав да га он „није био у стању до краја прочитати“.

По наведеној Историји, ни остали угледнији производи из тога периола, изузев унеколико поменуте од Шилера и Гетеа, нису били бољи ни по језику, ни по обради грађе, нарочито услед оскудности дубљег познавања душевног живота и по испадима према држави, друштву и цркви, све у тону Хелдерлингових речи из Младеновићеве књиге. Често је грубост узимана, као моћна природа, једнострана субјективност песника избијала је на сваком кораку. „Уопште ово списатељство било је такво да је текло плитко а широко, из основе разоравајући укус и образовање многим слојевима народа... Многи јунаци (5Иштпег) овога периода мало су разумевали да продиру (и дЗптбеп) у унутрашњост великог угледа (Шекспира); они су више подражавали његовим слабим странама него врлинама, и више су. били побуђивани појединим фигурама Ромеа, Лера, Хамлета итд., не опажајући тајну како из фантастичних слика постају прави људи... Штирмери (Јуришићи) су сви мање или више, свесно или несвесно, били обожаваоци себе самих; осећали су се великим (слично нашем генијалном педагогу)... Друга особина, која се надовезиваше на " оскудицу у објективној моћи стварања, је да су штирмери скоро увек стварали у противностима које су претериване до неприродности".

Из наведених одлика не „врло плодног“ већ врло живахног периода, према пренагљеним стремљењима његових претставника, од којих несумњиво у први ред спада Клингер, добија се одговор на горе постављено питање: Јуришало се на стара утврђења ауторитета у држави, цркви и друштву, на утврђене форме у књижевности, на укорењене традиције у животу свих облика, а наваљивало се да продре у унутрашњост Шекспирова генија, па се падало пред утврђењима, у која слаби јунаци