Učitelj

као такве, оне су одблесак наше славне прошлости, које једино могу одгонетнути тајну нашег колективног народног стварања.

Запоставити народне умотворине, тај бисер нашег народног духа и генија и неисцрпни извор првокласне васпитне лектире за нашу школску омладину, био би грех према историји; грех према легијама хероја и јунака народних, који су кроз векове били светли узори новим поколењима, која су, имајући пред собом њихове „светле слике" очеличила свој дух и мишице, створила нашу отаџбину и предала нам је, да је као светли аманет чувамо „као достојни потомци својих славних предака".

Треба дакле оживети те народне умотворине пред ученицима кроз наставу. Треба их учинити таквим, да побуде код њих интересовање, како би били у могућности, да проникну у лепоте прошлости. Једном речју, треба их оживети тако, да то оживљавање буде пластично, лепо, уметничко, како би могло утицати на најплеменитије нити дечијег духа, те код њега изазвати имагинаторни осећај оних личности, које су предмет песме или приповетке, или оног догађаја који оне описују.

Да би се ово постигло није довољно да се народна песма или приповетка, само површно, било граматички и синтаксички, правилно читају, или да се од деце тражи њихов садржај да га она знају „на памет“, већ њих треба ожитворити и учинити их приступачнијим дечијем бићу, тако да покрену дечије „ја“ на акцију, те да и оно, бар колико толико, доживи тај догађај.

Јер, само ако деци успе да осете чар песме или приче, она ће их увести у живот средине, у којој је постала или коју описује, те ће она сама својом иницијативом инстинктивно извући из ње све позитивне чиниоце за своје васпитање и самообразовање.

А да би се омогућило деци да уђу у догађаје, те да свим својим бићем учествују у истраживању правилног сазнања, најглавнији начин је да се народне песме или приповетке, ако су за то погодне, драматизују и да све улоге и радње имају деца у својим рукама и да, уживљавајући се у улоге личности и сама лично доживе односни догађај,

Доживљавање, као принцип у настави савремене школе није непознат, ма да је код нас о њему врло мало писано. Овај принцип проистиче из три појаве духа и то: из неопходне активности дечијег ија“; из инстинктивне потребе детета за подражавањем; и из његове невероватно бујне маште.

Нама је познато да сва деца од свога најранијег доба стичу све навике подражавањем својих старијих. Та њихова инстинктивна тежња за подражавањем, потпомогнута живом и бујном фантазијом у стању је да толико активизира дечији субјекат, те да од њега створи правог драм-