Učitelj

223 авва цени ари ви ено тетиве ние арвииринаруивенишне театра 2те.

рикански трудбеник Франклин хтео је да очигледно покаже својим суграђанима-ратарима, како је корисно ђубрити земљу гипсом и учинио је ово: оцртао је на једној њиви низ крупних слова и посуо их гипсом. Затим је целу њиву засејао травом. Њива је била крај друма, куда свет пролази. Кад је трава на Франклиновој њиви никла, упадало је свима, који пролазе друмом, у очи да је трава по нагипсаним словима кудикамо већа и гушћа и лепо су читали Франклинова слова: ово је ђубрено гипсом. Замислимо сада обратно овоме експерименту. Да су ископана места била посута не гипсом већ сумпорном киселином. На тим местима онда не би била виша и гушћа трава, него би

остала изедена гола земља. А заштог Не зато, што тобоже земља не ваља него зато што су је полили киселином и убили плодност.

Овај и њему свакодневни слични примери упућују нас на размишљање и доводе до закључка да и у области духовног рада постоји плодно земљиште кКодЕ младежи, али се можда рђаво обрађује и зато не даје оне резултате који се, често без права, очекују. Кажемо „без права" и ово желимо да се запамти, јер је баш ту трагедија незадовољства старих са младима, што се од ових тражи и оно што не могу дати. Невероватно је али је истина, да се нигде не ради са мањим познавањем материјала као што је то случај у раду са децом. Свуда се пре свакога рада, ако се рационално ради, испитује терен и сви остали услови за повољан резултат. Архитекта, пре него што приступи подизању какве монументалне грађевине, испита пре свега земљиште за ову, прорачуна детаљно димензије темеља, висину зграде и тежину кубета. Иначе би, ако би радио од ока, доживео да му се цела грађевина сруши, било под теретом крова, било због неправог земљишта. Културан ратар зна не само кад је време сетви и жетви, већ такође где ће и шта ће сејати. Под магловитом климом Скандинавије не расту лимуни нити се у жарким крајевима гаје ирваси. Мачка не коти лавиће нити квочка орлове. Природа је све поставила на своје место и свему одредила границе моћи. Сваки покушај да се тај природни ред поремети и природни закони сломе води неуспеху и. разочарењу.

И човек поштује ове законе, јер га је искуство научило да га чека горка освета ако се бори против њих. Само га, изгледа, није искуство довољно научило и убедило, да ти исти закони владају и у духовном као и у материјалном свету. Отуда често опасна заблуда да је васпитање свемоћно и да је свако дете предиспонирано за сваки духовни рад. У ову заблуду најчешће падају они родитељи који из сујете и прикривене себичности хоће да виде у својој деци обдарену и талентовану децу. Да нагласимо, то деца и могу бити али никада за све духовне области, Исто тако опасна заблуда је и она, да деца, млади нараштаји, немају ових интелектуалних способности које смо ми,