Učitelj

1 аеттаеишинниаиановев вео твари таноневеанриеилееенанеевините паши товарни не ни

Зато образовање младога нараштаја у словеначком духу, саобразно живим традицијама, садашњим потребама и одређеним дужностима, није управо никаква химера (бесмислица) или шта више нека културна штета, већ најјача потпора оних сила, које су прави темељ југословенске државе.

Наш бол

Одрасли, који је душевно нормално развијен, ипак не би могао данас мирно рећи о себи, да је у погледу на схватање овога света „неутралан“, тј. да не би био „ништа“ ни лево ни десно. Међутим све што ступа преда те, гледаш у овој или оној „светлости“ којој додају гориво или је ужижу сасвим различни чиниоци: твоја природа, традиција, која је још жива у теби, твоје образовање итд.

Словеначки човек је, особито још онда кад тражи смисао или кад даје смисао разноврсним животним појавама, већином оријентисан или у правцу црквених догми или пак у слободномисаону невезаност. Стога и његова педагошка основа и делат-

ност не може то да затаји, те се и кроз сву словеначку наставу

провлачи овај посебни дуализам. Политички жаргон је крстио његове партије именима: либерализам, клерикализам, којима се придаје обично погрдан смисао. Тај дуализам да не кажем два „табора“, срећемо не. само у борби за наставни програм и унутрашње уређење наших школа, или у школском и ваншколском пословању учитеља и учитељица, него чак и у целокупној организацији просветног живота. Две или више идеологије, које не иду под исту капу, не само да не би ометале плодно педагошко тло, него је и у језгри сваке од ње зацело живо врело, из кога се напаја здрави ток педагошке делатности. Напротив, у човеку са друкчијим гледањима на свет не треба да видим непријатеља, кога ваља уништити, већ сабрата, који само друкчије него ја мисли, оцењује, хоће, и чије мишљење, оцењивање, хотење можда вреди више од мога. ИМ стварно с ким се не слажемо идејно, ми га лично мрзимо!

• Пут до културне величине и моћи Југославије

Унеколико сам већ говорио о томе године 1919 (Види К. Озвалд: „Ново живљење — нове налоге“. Пед. летопис 1919). Тај пут не бих знао боље обележити него што је савет, који је педагошки зналац год. 1914 пружио Немцима и који тиганз тишбап45 гласи: Јавна настава и васпитање у југословенским школама треба да настане што боље, да од потомака Срба, Хрвата и Словенаца, који су раније живели као самосталне културне ин-