Učitelj

и 7"

ског рада изменио према српским приликама. (Он се, према томе, може сматрати праоцем српске школске методике. Он је са Вујановским и митрополитом Стеваном Стратимировићем израдио, по мађарском узору, и наставни план Карловачке гимназије, прве српске гимназије, основане 1791 иницијативом Стратимировићевом, те је према томе и један од духовних праотаца српске средње школе. При оцењивању вредности првих зачетака српске школске организације ваља имати у виду да је Јанковић-Миријевски учествовао успешно и у организовању руске школе свога доба; ова му улога не би била досуђена да није уистину био један од ваљаних школских организатора.

Син и наследник царице Марије Терезије Јозеф П показао је такође похвалну ревност у подизању школа и ширењу просвете. Као носилац аустријске просвећености („јозефинизма“), он је пресудно утицао на став аустријског човека према цркви и школи. Идеје његова доба нашле су међу Србима на најплоднији одјек у души Доситеја Обрадовића (око 1742—1811), првог српског полечитеља Просвјешченија народња. Ма да је његова духовна структура изграђивана под врло разноликим утицајима верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма, француског и енглеског рационализма, Обрадовић је ипак потпуно асимиловао напредне идеје европске грађанске просвећености 18 века. Његов критички став према цркви припремио је српско друштво не само за аутономију школе према цркви него је значио и крај клерикалној превласти у духовном воћству српског народа. Са Обрадовићем ово воћство прелази у руке српског грађанског сталежа, који ће од доба Обрадовићева држати у својој власти и све елементе европске просвећености.

4. Победа народносељачких садржаја у духовном животу и њихово узиђивање у даљи развој српског васпитања

Велика је истина да историја, развиће људског и народног духа, живи у првом реду у облику језика и да се у језику непосредно доживљује. Жива реч садржи све што се преживело, а у њу су уткани неразлучно и непосредно и сви односи према стварности, како једном каже Ханс Фрајер: „Језик једног народа је право средство да се доспе до духовног света једног народа; или примењено на индивидуални субјект: он је пут образовања пре свих других“. Овај пут образовања српског човека почео је да изграђује, напуштајући славјано-сербску основу у језику и узимајући за основу свог књижевног стварања сразмерно чист народни језик, још Доситеј Обрадовић. Коначни и прави изградилац овога пута и творац романтичарског заноса за њ биће тек елементарна личност Вука Караџића (1787—1864). Као што је Карађорђе, вођа народносељачке револуције од 1804, из које је поникла српска државна самосталност, организовао српски сељачки свет понесен у првом реду елементарним снагама стварања, тако је и његов савременик Караџић, одњихан под истим поднебљем, у првом реду елементарно осећао да српска мисао и култура израсла из ње може бити стваралачка само тако, ако се развија на народној основици и у народном духу. Његове